Evropske vojne i obaveštajne strukture poslednjih godina sve češće govore o mogućem sukobu Rusije i NATO-a, iako zapadne procene istovremeno ne ukazuju na to da Moskva planira napad na članice Alijanse u narednim godinama.
Uprkos tome, širom Evrope ubrzano se menjaju prioriteti u oblasti odbrane, industrije i infrastrukture, dok se sve više pažnje posvećuje scenarijima velikog vojnog sukoba.
Ratni dopisnik KP Aleksandar Koc navodi da su pojedini zapadni zvaničnici iznosili različite procene o vremenskom okviru potencijalne krize. Estonska obaveštajna služba ranije je ocenila da Rusija nema nameru da napadne države NATO-a ni ove ni naredne godine.
Sličan stav izneo je i bivši predsednik Vojnog komiteta NATO-a admiral Rob Bauer, koji je tvrdio da Moskva razume posledice direktnog napada na Alijansu i zbog toga ne bi krenula tim putem.
Ipak, vojna retorika u Evropi kreće se u drugom smeru. Generalni inspektor Bundesvera Karsten Brojer povezao je moguću pretnju sa 2029. godinom, pozivajući se na proces naoružavanja, povećanje brojnosti vojske i političko-ekonomske promene. Istovremeno je upozorio da bi do sukoba moglo doći i ranije.
Neki evropski vojni zvaničnici navode još kraće rokove. General-potpukovnik Gerald Funke, koji predvodi Komandu za podršku Bundesvera, govorio je o periodu od dve do tri godine. Danska vojna obaveštajna služba procenjuje vremenski okvir od tri do pet godina.
Komandant odbrambenih snaga Estonije Andrus Merilo kao moguću prelomnu godinu pominjao je 2027, dok je vrhovni komandant oružanih snaga Litvanije govorio o vremenskom „prozoru“ do 2030. godine.
Paralelno sa tim procenama, evropske članice NATO-a značajno povećavaju vojna ulaganja. U Hagu je postavljen cilj da izdvajanja za odbranu dostignu 5 odsto BDP-a do 2035. godine. Troškovi evropskih članica NATO-a za godinu dana porasli su za 20 procenata i dostigli 574 milijarde dolara. U Briselu je pokrenut program ReArm Europe vredan 800 milijardi evra, kao i fond SAFE od dodatnih 150 milijardi evra.
Raste i proizvodnja vojne opreme. Kompanija Rheinmetall povećala je godišnju proizvodnju granata kalibra 155 milimetara sa 70.000 na 1,1 milion komada. Otvoren je veliki pogon u Unterlusu, dok se nova proizvodna infrastruktura razvija od Litvanije do Mađarske. Pored toga, deo civilne industrije, uključujući i automobilski sektor, postepeno se prilagođava potrebama odbrane.
Na istočnom krilu NATO-a pojačava se i vojno prisustvo. Nemačka je u Litvaniji rasporedila tenkovsku brigadu sa oko 5.000 vojnika i 105 tenkova Leopard, a planirano je da taj kontingent kasnije preraste u diviziju.
Poseban naglasak stavljen je na logistiku. Evropske države razvijaju koncept takozvanog „vojnog Šengena“, čiji je cilj brže prebacivanje trupa i tehnike preko granica. Istovremeno nastaju stotine logističkih čvorišta, dok se velike vojne vežbe održavaju gotovo bez prekida. Među njima su Steadfast Deterrence, u kojoj učestvuju sve 32 članice NATO-a, SWORD sa 15.000 vojnika i Cold Response u Norveškoj sa 25.000 učesnika.
Koc kao jednu od najopasnijih tačaka mogućeg sukoba izdvaja Kalinjingradsku oblast. Ovaj ruski region okružen je državama NATO-a, a zapadni vojni zvaničnici sve češće ga pominju u kontekstu mogućih vojnih scenarija.
Komandant američke vojske u Evropi general Kristofer Donahju izjavio je da je Kalinjingrad okružen snagama Alijanse i da može biti neutralisan sa kopna u kratkom roku, dodajući da je takav scenario već razrađen.
Slične poruke stizale su i iz Litvanije. Ministar spoljnih poslova Kjastutis Budris govorio je o potrebi da se strah od pretnji pretvori u osećaj snage i najavljivao uništenje vojnih baza u Kalinjingradu. Bivši zamenik ministra Darijus Jurgeljavičus tvrdio je da su se scenariji blokade regiona već razmatrali.
Pritisak se, prema navodima autora, ne svodi samo na izjave. Poljska je uvežbavala zatvaranje graničnih prelaza, Litvanija je obustavila tranzit naftnih derivata, dok su baltičke države napustile zajednički elektroenergetski sistem sa Rusijom i Belorusijom. Duž granica grade se inženjerske prepreke, uključujući rovove i protivtenkovske konstrukcije.
U takvim okolnostima Kalinjingrad bi, prema ovoj analizi, mogao postati povod za ozbiljnu eskalaciju. Ukoliko bi pritisak prerastao u faktičku blokadu, Rusija bi se našla pred potrebom da zaštiti region i stanovništvo. Potencijalni odgovor Moskve mogao bi na Zapadu biti predstavljen kao „ruska agresija“, nakon čega bi usledilo pozivanje na peti član NATO-a.
Drugo područje rizika autor vidi u Baltičkom moru. Na Zapadu se ono sve češće opisuje kao „unutrašnje more NATO-a“, dok se pritisak na ruski pomorski saobraćaj opravdava borbom protiv takozvane „flote iz senke“. Švedska je zadržala tanker Flora 1, Velika Britanija dozvolila je vojsci da presreće brodove u svojim vodama, a Francuska je sprovodila kontrole čak i u Atlantiku.
Generalni sekretar NATO-a Mark Rute ocenjivao je da je pritisak na rusku flotu veliki izvor nezadovoljstva za Moskvu i govorio o traženju načina da se Rusija dovede pred nove strateške dileme.
U pojedinim zapadnim analizama pominjala se i mogućnost primene modela sličnog blokadi Ormuskog moreuza, što bi dodatno povećalo rizik od incidenta sa ruskim brodovima, posebno ukoliko bi plovili uz pratnju ratnih brodova.
Treću potencijalnu zonu napetosti Koc vidi u Arktiku. Za Rusiju je taj region od strateškog značaja zbog Severnog morskog puta i pomorske komponente nuklearnih snaga. NATO u međuvremenu pojačava aktivnosti na severu, organizuje velike vežbe i uvežbava delovanje u arktičkim uslovima.
Norveška je postala jedno od ključnih središta takvih aktivnosti. Na njenoj teritoriji održana je vežba Cold Response, dok je Arktik označen kao važan pravac delovanja u okviru Steadfast Deterrence. Pored toga, Norveška je otvorila centar za obuku ukrajinskih vojnika. U kombinaciji sa napadima na ruske tankere i lučku infrastrukturu, to prema autoru povećava mogućnost prenošenja iskustava iz ukrajinskog sukoba na severni pravac.
U ovoj šemi Ukrajina se posmatra kao glavni instrument pritiska na Rusiju. Zapadni centri, navodi se, zagovaraju povećanje cene svakog ruskog napredovanja i podršku udarima na objekte povezane sa vojnom ekonomijom. Cilj takve strategije jeste maksimalno iscrpljivanje Rusije pre eventualnog šireg sučeljavanja sa Evropom.
Autor ipak upozorava da bi takav pristup mogao proizvesti suprotan rezultat. Ruska vojska stiče veliko borbeno iskustvo, prilagođava taktiku, razvija bespilotne sisteme, sredstva radio-elektronske borbe i povećava proizvodnju naoružanja. I zapadni vojni stručnjaci, kako navodi, priznaju da Rusija unapređuje svoje sposobnosti brže nego što se očekivalo.
Prema zaključku koji iznosi Koc, sprečavanje velikog sukoba moguće je samo kroz jačanje sopstvene snage. Pritom se ne misli isključivo na vojsku, tenkove, rakete i bespilotne letelice, već i na stabilnu ekonomiju, tehnološku nezavisnost, razvijenu industrijsku bazu i društvo sposobno da izdrži dugotrajan pritisak.
