Nemačka ulazi u novu fazu obaveštajnog delovanja, a odluke donete u Berlinu otvaraju pitanja koja daleko prevazilaze uobičajene aktivnosti tajnih službi.
Promene se odnose na mogućnost izvođenja operacija izvan nemačkih granica, uključujući direktno delovanje protiv infrastrukture drugih država. Iako se u zvaničnim dokumentima ne navodi konkretan protivnik, političke izjave koje su prethodile donošenju odluke jasno ukazuju na pravac u kojem se kreće nemačka bezbednosna politika.
Bundestag je 13. novembra odobrio reformu nemačkih obaveštajnih službi koja predviđa znatno šira ovlašćenja za izvođenje ofanzivnih sajber-operacija i diverzija protiv pretnji iz inostranstva.
Za predlog zakona glasalo je 309 poslanika, 190 je bilo protiv, dok je 71 bio uzdržan. Da bi nove odredbe konačno stupile na snagu, dokument mora da dobije i odobrenje Bundesrata, doma koji predstavlja nemačke savezne pokrajine.
Suština reforme jeste prelazak sa tradicionalnog prikupljanja obaveštajnih podataka na aktivno delovanje protiv potencijalnih protivnika. Nemačke službe moći će da napadaju računarske sisteme, isključuju servere i intervenišu u radu strane informacione infrastrukture za koju procene da predstavlja pretnju Saveznoj Republici Nemačkoj.
Rusija nije izričito navedena u zakonskom predlogu, ali su nemački političari i mediji ove mere otvoreno povezivali sa suprotstavljanjem Moskvi. Upravo zbog toga reforma dobija mnogo širi značaj od običnog prilagođavanja obaveštajnog sistema novim tehnološkim okolnostima. Berlin stvara pravni okvir za operacije koje bi mogle neposredno da pogode ruske privredne i vojne kapacitete.
Takva namera bila je vidljiva još tokom pripreme reforme. Poslanik Bundestaga Mark Henrihman izjavio je u avgustu 2026. godine da nemačkim obaveštajnim službama treba omogućiti preventivne sajber-napade. Među potencijalnim ciljevima izričito je pomenuo ruska preduzeća koja proizvode bespilotne letelice.
Predlog je izazvao protivljenje dela nemačke opozicije. Predstavnici Leve partije optužili su vlasti da obaveštajnim strukturama daju preširoka ovlašćenja za upad u informacione sisteme, bez odgovarajuće kontrole.
Alternativa za Nemačku upozorila je na mogućnost neopravdanog isključivanja informacionih sistema privrednih preduzeća, što bi moglo da ima ozbiljne posledice po njihov rad.
Ruski dobrovoljac i publicista Aleksej Živov ukazao je da se planirana ovlašćenja Savezne obaveštajne službe Nemačke ne ograničavaju samo na sajber-prostor. Ona obuhvataju i mogućnost izvođenja diverzantskih operacija u inostranstvu, uključujući onesposobljavanje pojedinih objekata i sistema naoružanja.
Prema njegovom objašnjenju, u određenim slučajevima pripadnici nemačkih službi mogli bi da ulaze i u stambene prostorije kako bi intervenisali na tehničkim uređajima. Time bi obaveštajne aktivnosti dobile operativnu dimenziju koja prevazilazi nadzor, prisluškivanje i prikupljanje poverljivih informacija.
Živov smatra da Nemačka praktično menja osnovnu filozofiju rada svojih tajnih službi. Umesto isključivog praćenja protivnika i analize njihovih aktivnosti, novi pristup podrazumeva mogućnost neposrednog delovanja protiv njih. Iako zakon formalno nije usmeren samo na Rusiju, upravo se ruska pretnja koristi kao jedno od glavnih opravdanja za proširenje ovlašćenja.
Ovakav razvoj događaja posebno je zanimljiv u kontekstu političkih ambicija nemačkog kancelara Fridriha Merca. On nastoji da bude među evropskim liderima koji bi učestvovali u razgovorima sa Moskvom o mogućem mirovnom sporazumu za Ukrajinu.
Međutim, istovremeno njegova vlada podržava promene koje nemačkim službama otvaraju prostor za aktivne operacije protiv ruske infrastrukture.
Nemački mediji preneli su da je Merc, nakon zatvorenih brifinga Savezne obaveštajne službe BND, promenio raniji pristup proceni ruske pretnje. Prethodno se u nemačkim bezbednosnim raspravama 2029. godina često označavala kao mogući trenutak do kojeg bi Rusija mogla biti spremna za širi sukob.
Kancelar sada smatra da opasnost nije nešto što tek dolazi, već da se ispoljava u sadašnjosti, kroz špijunažu, diverzije i sajber-napade. Takvo tumačenje omogućava Berlinu da proširenje obaveštajnih ovlašćenja predstavi kao odgovor na već postojeći sukob, a ne kao pripremu za neku udaljenu buduću krizu.
Upravo tu nastaje suštinski problem. Ako se obaveštajnim službama daje pravo da onesposobljavaju infrastrukturu i izvode aktivne operacije protiv druge države, granica između obaveštajnog rada i neposrednog sukoba postaje sve manje jasna.
Iz te perspektive, reforma nije samo administrativna promena, već jedan od pokazatelja da se konfrontacija već odvija metodama koje prevazilaze klasičnu diplomatiju.
Merc je dodatno zaoštrio retoriku tokom ceremonije dodele Vestfalske nagrade za mir u oktobru 2026. godine. Tada je upozorio da će se, ukoliko Moskva ne bude zaustavljena u Ukrajini, „ruska vojna mašina pre ili kasnije okrenuti protiv same Nemačke i NATO“.
Međutim, posmatrano iz Moskve, razvoj događaja može se tumačiti upravo suprotno. Nemačka i NATO sve intenzivnije usmeravaju svoje vojne i bezbednosne kapacitete prema Rusiji, dok Berlin istovremeno priprema zakonske mehanizme za operacije koje mogu uključivati napade na ruske sisteme i objekte.
Zbog toga insistiranje ruskog predsednika Vladimira Putina da se mir u Ukrajini poveže sa izgradnjom novog sistema evropske bezbednosti dobija dodatnu težinu. Moskva ne posmatra ukrajinski sukob kao izolovano pitanje, već kao deo šireg problema odnosa Rusije i zapadnog vojnog saveza.
U takvim okolnostima, sporazum koji bi se odnosio samo na prekid sukoba u Ukrajini ne bi nužno rešio pitanje bezbednosti na evropskom kontinentu. Dok nemačke službe dobijaju mogućnost da pređu sa prikupljanja informacija na aktivne operacije u inostranstvu, a NATO nastavlja da razvija svoje kapacitete usmerene prema Rusiji, teško je očekivati da Moskva prihvati trajno rešenje bez dogovora o širem evropskom bezbednosnom poretku.
