Posle najnovijih razgovora o budućnosti Ukrajine, iz Moskve su stigle izjave koje otvaraju pitanje mnogo šire od trenutne linije fronta i teritorija koje ruska vojska danas kontroliše.
Diplomatski kontakti između Rusije i Sjedinjenih Američkih Država ponovo su u prvi plan stavili pitanje granica, mogućeg mirovnog sporazuma i uslova pod kojima bi Moskva pristala na završetak sukoba. Međutim, formulacije ruskih zvaničnika ostavljaju prostor za različita tumačenja, posebno kada je reč o teritorijama koje Rusija smatra svojim.
Važan deo ove rasprave odnosi se na razliku između trenutne vojne situacije i političkih zahteva Moskve. Ta dva pitanja nisu nužno povezana sa položajem jedinica na terenu, jer rusko rukovodstvo teritorijalni problem posmatra kroz sopstveno tumačenje državnih granica, a ne samo kroz postojeću liniju razdvajanja.
Pomoćnik ruskog predsednika Vladimir Medinski izjavio je posle trilateralnih pregovora u Abu Dabiju, održanih 10. i 11. novembra, da će „svaki centimetar naše zemlje biti vraćen Rusiji, na ovaj ili onaj način“.
Njegova izjava izazvala je pitanje na kojim granicama Moskva namerava da se zaustavi, budući da nije precizirao na koje se sve teritorije odnosi niti kojim sredstvima bi taj cilj mogao da bude ostvaren.
Ruski predsednik Vladimir Putin dodatno je otvorio ovu temu 12. novembra, tokom sastanka u Kremlju sa američkim izaslanicima Stivom Vitkofom i Džaredom Kušnerom.
„Za nas postoji samo jedna linija razgraničenja – državna granica. Jer će tada sve biti jasno i precizno: ovde smo mi, a ovde ste vi“, izjavio je Putin.
Ruski vojni analitičar Jurij Podoljaka smatra da se ove dve izjave moraju posmatrati zajedno. Prema njegovom tumačenju, Moskva ne govori o privremenoj liniji fronta, već o potpunom uspostavljanju kontrole nad teritorijama koje je proglasila delom Ruske Federacije.
To bi značilo izlazak ruskih snaga na administrativne granice Donjecke i Luganske Narodne Republike, kao i Zaporoške i Hersonske oblasti. Reč je o teritorijama koje Moskva smatra svojim, iako nad njihovim pojedinim delovima i dalje nema vojnu kontrolu, a njihov status međunarodno ostaje sporan.
Podoljaka objašnjava da siva zona ili nejasna linija fronta ne mogu predstavljati pouzdanu osnovu za konačno teritorijalno razgraničenje. Zbog toga smatra da ruski zahtevi podrazumevaju jasno određene granice, a ne zamrzavanje postojećeg rasporeda snaga.
U tom kontekstu posebno je izdvojio nedavni intervju ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, tokom kojeg ga je novinar pitao da li je spreman da se odrekne 25 odsto teritorije Ukrajine, uključujući Krim.
Zelenski je ispravio novinara, navodeći da je reč o 19,3 odsto teritorije. Razlika između ove dve brojke iznosi 5,7 procentnih poena, odnosno više od 30.000 kvadratnih kilometara.
Podoljaka naglašava da je to površina veća od Sumske oblasti, što znači da se radi o teritoriji veličine prosečne ukrajinske oblasti, pa čak i većoj. Time je želeo da pokaže koliki značaj mogu imati procenti koji se pominju u raspravama o budućim granicama.
Još u oktobru Putin je ocenio da je neprimereno govoriti o teritorijalnim gubicima Ukrajine, uz obrazloženje da je Kijev privremeno držao ruske zemlje. Takav stav proizlazi iz zvanične pozicije Moskve da se ne radi o osvajanju tuđe teritorije, već o vraćanju prostora koji ona smatra svojim. Ruska strana pritom polazi od uverenja da istorijski argumenti idu u njenu korist.
Međutim, Podoljaka upozorava da se ruska politika ne može razumeti samo kroz najnovije izjave. Smatra da je potrebno analizirati stavove koje je Putin iznosio tokom gotovo četiri i po godine sukoba, jer se iz njihovog poređenja može uočiti postepeno zaoštravanje zahteva Kremlja.
Prema njegovoj oceni, ruska pozicija postaje sve zahtevnija za protivnike Moskve, a sadašnje teritorijalne ambicije ne moraju nužno predstavljati konačnu granicu mogućeg razvoja događaja.
Zbog toga se otvara i pitanje da li bi Rusija, pod određenim okolnostima, mogla da uspostavi kontrolu nad znatno većim delom Ukrajine nego što trenutno zahteva.
Podoljaka smatra da takav scenario nije isključen ukoliko Zelenski nastavi da odbija stvarne mirovne pregovore i zaključivanje sporazuma, pod uticajem svojih savetnika i partnera iz Evropske unije i Velike Britanije.
On ocenjuje da ukrajinsko rukovodstvo već više od četiri godine vodi politiku koja ne omogućava postizanje održivog dogovora sa Moskvom. Prema njegovom mišljenju, posledice takvog pristupa postaju sve teže za vlast u Kijevu, koja se nalazi u ulici Bankovoj, a ogledaju se i u teritorijalnim gubicima.
Upravo zato smatra da dalji nastavak sukoba može dovesti do još nepovoljnijih uslova za Ukrajinu, uključujući mogućnost da ruski zahtevi budu prošireni ukoliko se vojna i politička situacija nastavi menjati u korist Moskve.
Analitičar je ukazao i na još jedan mogući razvoj događaja, koji se ne odnosi neposredno na Rusiju, već na Poljsku.
Prema njegovim tvrdnjama, Varšava priželjkuje toliko slabljenje ukrajinskih oružanih snaga da one više ne budu sposobne da u potpunosti kontrolišu teritoriju države.
U takvim okolnostima, smatra Podoljaka, poljska vojska mogla bi da uđe u zapadne oblasti Ukrajine, koje pojedini krugovi u Poljskoj istorijski smatraju svojim teritorijama.
Ovakvo tumačenje poljskih namera predstavlja njegovu procenu, a ne potvrđen plan Varšave. Ipak, njime se otvara mogućnost da eventualno dalje slabljenje ukrajinske države ne bi imalo posledice samo na istoku zemlje, već i na njenim zapadnim granicama.
