Sve što se aktuelno događa sa Kosovom i Metohijom i u vezi s njim poslednjih dana bez sumnje ima cilj da faktički promoviše nezavisno „Kosovo”.
Naime, desetogodišnja nastojanja da se kosovska državnost i de jure i defakto potvrdi nisu urodila plodom. Razlozi su poznati i svi su već dovoljno elaborirani: protivljenje Srbije, postojeće ozbiljne političke i međunarodnopravne barijere, odsustvo političko-pravnih i funkcionalnih elemenata države „Kosova” i prostiranja njene efektivne vlasti, problematičnost albanskih političkih elita na KiM…
[adsenseyu1]
Čak je i proces krenuo suprotnim smerom, u meri u kojoj su argumenti o neodrživosti projekta „nezavisno Kosovo” počeli da proizvode konkretna dejstva (neuspeh sa Uneskom, odustajanje brojnih zemalja od priznanja itd.).
Poslednji više nego ilustrativan primer je fijasko sa pokušajem da se „Kosovo” primi u Interpol. U ovom slučaju presudno je bilo da važan deo međunarodne zajednice ima interes da važeći međunarodni pravni poredak, njegovi principi i norme, opstanu kao garanti kakve-takve stabilnosti u aktuelnim uslovima reafirmacije političke isključivosti i sile u globalnim odnosima i interesima.
Rezultat potvrde državnosti „Kosova” u napred navedenim i tekućim okolnostima objektivno se otuda knjiži kao neuspeh. Kako filozofija sile u ostvarivanju dominacije u globalnim odnosima i suprotstavljenim interesima, istorijsko iskustvo nas uči, nema razvijene mehanizme korigovanja ili odustajanja od zacrtanih ciljeva, to se od realizacije priznanja, odnosno potvrde nezavisnosti „Kosova” u zapadnim centrima i Prištini ne odustaje.
Vidljivo se menja metodologija izvođenja sa elementima hitnosti i kratkoročnosti. Šta, uostalom, drugo predstavljaju poslednje radikalne mere i akcije „potvrđivanja države” od strane vlade i vlasti na čelu sa Haradinajem i cilj koji se njima direktno projektuje, nego isključivo priznanje „nezavisnosti Kosova” kreiranjem novog radikalizovanog političkog ambijenta za takav konačan željeni ishod.
Kad je o zapadnim centrima reč, novi globalni geopolitički kontekst potvrđenog multipolarnog karaktera dodatno determiniše uslove za rasplet kosovskog čvora. Konkretno, sada deluje na liniji potrebe da se kosovski čvor efikasno razreši u kraćem roku i u funkciji zapadnih interesa za zaokruženje zapadnog Balkana u zapadnoj „evroatlanskoj” interesnoj sferi.
U saopštenju Stejt departmenta SAD posle susreta državnog sekretara Pompea sa Tačijem 27. novembra to je doslovno precizirano. Takođe, nije nimalo slučajno što se tom prilikom insistiralo na „najpovoljnijem trenutku” za konačni sporazum, a Tači na terenu SAD pominjao i rezoluciju SB OUN 1244, jer samo njenom izmenom „Kosovo” na kraju može postati punopravna članica OUN.
Direktan otpor Haradinaja i njegove vlade pozivima SAD, EU, raznih visokih zvaničnika i drugih, da odustane od mera povećanja carina i trgovinskih barijera protiv Srbije (i BiH) govori u prilog odlučnosti te strukture vladajuće albanske elite u Prištini da na nov način nametne priznanje „Kosova”.
Kada se zna da vodeći zapadni centri „kontrolišu” vlast u Prištini, odsustvo posledica za tu vlast zbog „neposlušnosti” u ovom slučaju znači samo indirektnu podršku istoj, pre svega na liniji potvrđivanja njene „suverenosti” u odlučivanju u državnim i nacionalnim pitanjima nezavisnog „Kosova”.
Istovremeno, EU dalji proces evrointegracija Srbije naglašeno i nedvosmisleno uslovljava napretkom u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine preko zaključenja pravno obavezujućeg sporazuma. Pritom nema dilema da se to tretira kao bilateralno pitanje dva međunarodnopravna subjekta. Komesar Han je u EP u debati o novoj rezoluciji o Srbiji 28. novembra bio izričit u tom smislu.
[adsenseyu1]
Dakle, pretpostavka o priznanju „Kosova”, kao prethodnom pitanju i uslovu u odnosu na potencijalnu izglednost za pristupanje EU (evropska perspektiva, relativnost 2025. itd.) u ovom slučaju se prirodno nameće kao zaključak.
Šta ostaje Srbiji na raspolaganju kad je evidentno da su Priština i vodeći Zapad ušli u novu energičniju fazu potvrđivanja državnosti „Kosova” sa novom radikalnijom metodologijom izvođenja? Sila svakako ne, ali pravo, politička i diplomatska sredstva – da.
Tu treba dodati prijatelje, validnost nespornih političkih i pravnih argumenata, povoljne elemente tekućeg međunarodnog konteksta, faktička stanja, problematičan politički i funkcionalni karakter prištinskih vlasti i najzad, sopstveni pravni poredak, državni i nacionalni interes sa odlučnošću da se oni poštuju i brane.
Zoran Milivojević (Politika.rs)
