Naučnici su uspeli da stvore motor koji ne radi na gorivo i koji prkosi zakonima fizike. Međutim, oni još uvek nisu sigurni kako ovaj uređaj po imenu EmDrive zapravo radi.
EmDrive bi mogao da pošalje astronaute na Mars za samo 10 nedelja ako bi se ispostavilo da radi, iako niko još ne zna kako. Ovaj revolucionarni motor stvara pogon sudaranjem mikrotalasa u zatvorenoj komori i pokreće ga samo solarna energija.
[adsenseyu1]
Iako su istraživači istakli da je koncept ovog motora nemoguć pošto prkosi svim poznatim zakonima fizike, ispostavilo se da bi on mogao da se iskoristi kao motor neke buduće svemirske letelice.
Oni za sada imaju samo jednu teoriju o tome kako uređaj zapravo radi. Narednih meseci motor će biti ocenjivan od strane drugih naučnika, a uz malo nade će uskoro postati deo realnosti.
Koncept rada ovog uređaja je predložen prvi put pre 16 godina kada je istraživač po imenu Rodžer Šojer došao na jednu neverovatnu ideju. Nezavisne naučne ustanove su još 2000. godine uspele da naprave neku vrstu ovog uređaja koji ima pogon, ali niko ne razume na koji način on radi. EmDrive prebacuje električnu energiju u pogon bez potrebe za raketnim gorivom. Prema klasičnoj fizici tako nešto ne bi bilo moguće jer nije u skladu sa održanjem energije.
[adsenseyu4]
Prema tom zakonu, održanje energije je konstantno ako ne postoji neka spoljna sila koja deluje na sistem. Iz tog razloga klasične rakete troše gorivo.
Međutim, dr Majk MekKuloh sa Plimut univerziteta čvrsto veruje da je otkrio istinu iza ovog nemogućeg uređaja, a njegovo objašnjenje se zasniva na novoj teoriji o inerciji koja podrazumeva otpor velikih objekata prema promenama u kretanju i ubrzanju.
Dr MekKuloh ukazuje na to da se inercija može objasniti na osnovu efekta koji je predvidela Ajnšatjnova teorija relativiteta a koji se naziva „Unruh zračenje“. Ovaj efekat podrazumeva da, ako postoji ubrzanje u vakuumu, prazan prostor će zadržati čestice gasa na temperaturi koja je proporcionalna ubrzanju, što znači da univerzum u suštini zagreva objekte što oni više ubrzavaju.
[adsenseyu1]
Dr MekKuloh ukazuje i na to da se inercija može definisati kao pritisak koji izaziva Unruh zračenje u kontaktu sa telom koje ubrzava. Veličina je bitna, jer kada je ubrzanje manje, kao što je slučaj sa uređajem EmDrive, talasna dužina Unruh zračenja postaje veća. Na ekstremno malim ubrzanjima talasne dužine postaju suviše velike da bi stale u osmotrivi univerzum. Istraživači kažu da kao rezultat toga inercija može da zauzme samo određeni broj jedinica talasne dužine u određenom periodu, tj. postaje kvantifikovana.
Istraživači su otkrili da na ekstremno malim ubrzanjima inercija neočekivano poraste, što je efekat koji su naučnici i ranije uočavali kod nekih svemirskih letelica koje su se kretale znatno brže nego što su oni predvideli.
Oni veruju da je upravo to ono što se uočava kod EmDrive-a, tj. da dolazi do smanjenja talasnih dužina Unruh zračenja.
[adsenseyu4]
Prema rečima dr MekKuloha, pošto fotoni imaju inercijalnu masu, oni su takođe podložni inerciji. Međutim, dizajn EmDrive-a čini Unruh zračenje minimalnim.
Prema izveštaju MIT-a, kupa uređaja omogućava zračenju određene veličine da prođe, pri čemu veće talasne dužine mogu da prođu na većem delu kupe. Inercija fotona unutar šupljine se menja dok se oni sudaraju naokolo i primorani su da stvore pogon kako bi održali energiju.
U budućnosti će se EmDrive testirati u većim srazmerama, a ako se ispostavi da radi, on bi mogao da prenosi putnike i opremu do Meseca za samo par sati, ili do Marsa za samo desetak nedelja.
Uz najnoviju tehnologiju, mogli bismo da putujemo po univerzumu mnogo brže, a ustanovili bismo i da li još negde postoji život osim naše planete.
Webtribune.rs[adsenseyu5][adsenseyu5]
