Na sreću, današnji svet se veoma razlikuje od onog iz 2003. godine, a vašingtonski dekreti su manje efikasni u određivanju svetskog poretka. Ali uprkos ovoj novoj, uravnoteženijoj podeli vlasti između nekoliko sila, Vašington deluje još agresivnije prema saveznicima i neprijateljima, bez obzira na to koji je američki predsednik na vlasti.
Kina i Rusija vode ovu istorijsku tranziciju, a istovremeno vode računa da izbegnu direktan rat sa Sjedinjenim Državama. Da bi uspele u ovom poduhvatu, koriste hibridnu strategiju koja uključuje diplomatiju, vojnu podršku saveznicima i ekonomske garancije zemljama koje Vašington napada, piše Federiko Pjeraćini za strategic-culture.org
Sjedinjene Države posmatraju čitavu planetu kao svoje igralište. Njihova vojna i politička doktrina zasniva se na konceptu liberalne hegemonije, kako objašnjava politolog Džon Mirshajmer. Ovaj imperijalistički stav je vremenom stvorio koordinatni i polu-zvanični front zemalja koje se opiru ovoj liberalnoj hegemoniji. Nedavni događaji u Venecueli pokazuju zašto je saradnja između ovih kontrahegemonističkih zemalja od suštinskog značaja za ubrzanje tranzicije iz unipolarne u multipolarnu realnost, gde se smanjuje šteta koju američki imperijalizam može da donese.
[adsenseyu1]
Moskva i Peking sabotiranjem Vašingtona predvode svet
Moskva i Peking, nakon složenih odnosa iz perioda Hladnog rata, uspeli su da ujedine interese u svojim velikim ciljevima za naredne godine. Do razumevanja je došlo uglavnom zbog stvaranja haosa koji je Vašington pokrenuo u svetu.
Vodeći princip američkog vojno-obaveštajnog aparata je da ako se zemlja ne može kontrolisati (kao Irak nakon invazije 2003.), onda mora biti uništena kako bi se spasila od pada u kinesko-ruski tabor. To je ono što su Sjedinjene Države pokušale da urade sa Sirijom, i šta nameravaju da urade sa Venecuelom
Bliski istok je područje koje već neko vreme privlači globalnu pažnju, dok je Vašington očigledno zainteresovan da podrži svoje izraelske i saudijske saveznike u regionu.
Izrael vodi spoljnu politiku čiji je cilj demontiranje iranskih i sirijskih država. Saudijska Arabija takođe vodi sličnu strategiju protiv Irana i Sirije, pored toga što podstiče raskol unutar arapskog sveta, koji proističe iz razlika u odnosu na Katar.
Spoljno političke odluke Izraela i Saudijske Arabije decenijama su podržavane od strane Vašingtona, iz dva vrlo specifična razloga: uticaj izraelskog lobija u SAD i potreba da se osigura da Saudijska Arabija i zemlje OPEC-a prodaju naftu u američkim dolarima, čime se održava uloga američkog dolara kao globalne rezervne valute.
Američki dolar koji ostaje globalna rezervna valuta od suštinskog je značaja da Vašington bude u stanju da održi svoju ulogu supersile i ključan je za njegovu hibridnu strategiju protiv geopolitičkih rivala. Sankcije su dobar primer kako Vašington koristi globalni finansijski i ekonomski sistem, zasnovan na američkom dolaru, kao oružje protiv svojih neprijatelja.
U slučaju Bliskog istoka, Iran je glavni cilj, sa sankcijama koje imaju za cilj sprečavanje Islamske Republike da trguje u stranim bankarskim sistemima. Vašington je stavio veto na mogućnost Sirije da sklapa ugovore za rekonstrukciju zemlje, pri čemu su evropske kompanije zaplašene da rizikuju da više neće moći da rade u SAD-u ako prihvate da rade u Siriji.
Peking i Moskva imaju jasnu diplomatsku strategiju, zajednički odbacujući bezbroj predloga koje su uputile SAD, Velika Britanija i Francuska u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, koje osuđuju Iran i Siriju. Na vojnom frontu, Rusija nastavlja svoje prisustvo u Siriji. Ekonomski napori Kine, iako još uvek nisu u potpunosti vidljivi u Siriji i Iranu, biće ključni deo oživljavanja tih zemalja uništenih u godinama rata od strane Vašingtona i njenih saveznika.
Kineska i ruska strategija zadržavanja na Bliskom istoku ima za cilj da odbrani Siriju i Iran diplomatski koristeći međunarodno pravo. Ruska vojna akcija bila je od ključnog značaja za obuzdavanje i uništavanje neljudske agresije koja je pokrenuta protiv Sirije, a takođe je uspostavila crvenu liniju koju Izrael ne može da pređe u svojim naporima da napadne Iran. Poraz SAD u Siriji stvorio je ohrabrujući presedan za ostatak sveta. Vašington je bio prinuđen da napusti svoje prvobitne planove da se oslobodi Asada.
Sirija će u budućnosti biti zapamćena kao početak multipolarne revolucije, pri čemu će Sjedinjene Države biti sadržane u vojno-konvencionalnim terminima kao rezultat koordiniranih akcija Kine i Rusije.
Ekonomski doprinos Kine obezbeđuje hitne potrebe kao što su snabdevanje hranom, vladine pozajmice i lekovi za zemlje pod ekonomskom opsadom Vašingtona. Sve dok je globalni finansijski sistem i dalje vezan za američki dolar, Vašington ostaje u stanju da prouzrokuje mnogo problema zemljama koje odbijaju da poštuju njene diktate.
Efikasnost ekonomskih sankcija varira od zemlje do zemlje. Ruska federacija je koristila sankcije koje je nametnuo Zapad kao podsticaj za postizanje potpunog, ili gotovo autonomnog, refinansiranja svog glavnog spoljnog duga, kao i za domaću proizvodnju onoga što je prethodno uvezeno iz inostranstva. Dugoročna strategija Rusije je da se otvori Kini i drugim azijskim zemljama kao glavno tržište za uvoz i izvoz, smanjujući kontakte sa Evropljanima, ako zemlje poput Francuske i Nemačke nastave sa svojim neprijateljstvom prema Ruskoj Federaciji.
[adsenseyu4]
Zahvaljujući kineskim investicijama, zajedno sa planiranim projektima kao što su Belt and Road Initiative (BRI), hegemonija američkog dolara je ugrožena u srednjem do dugoročnom periodu. Kineske inicijative u oblasti infrastrukture, energetike, železnice, puteva i tehnoloških veza između desetina zemalja, dodate stalnoj potrebi za naftom, dovešće do sve veće potrošnje nafte u Aziji koja se trenutno plaća u američkim dolarima.
Moskva je u privilegovanom položaju, uživajući dobre odnose sa svim glavnim proizvođačima nafte i LNG-a, od Katara do Saudijske Arabije, uključujući Iran, Venecuelu i Nigeriju. Dobri odnosi Moskve s Rijadom su na kraju usmereni na stvaranje aranžmana OPEC + koji uključuje Rusiju.
Posebnu pažnju treba posvetiti situaciji u Venecueli, jednoj od najvažnijih zemalja u OPEK-u. Rijad je u Karakas poslednjih nedelja poslao tanker sa dva miliona barela nafte, a Mohamed bin Salman (MBS) zauzima neutralan stav prema Venecueli, održavajući predvidljiv balans između Vašingtona i Karakasa.
Ove zajedničke inicijative, predvođene Moskvom i Pekingom, imaju za cilj smanjenje upotrebe američkog dolara od strane zemalja koje su uključene u BRI i pridržavaju se formata OPEC +. Ova diversifikacija udaljena od američkog dolara, da bi se pokrile finansijske transakcije između zemalja koje uključuju investicije, naftu i LNG, će omogućiti progresivno napuštanje američkog dolara, kao rezultat sporazuma koji sve više isključuju dolar.
Za sada, Rijad ne namerava da izgubi američku vojnu zaštitu. Međutim, nedavni događaji vezani za Kašogija, kao i neuspeh da se Saudi Aramko nađe na berzi u Njujorku ili Londonu, ozbiljno su narušili poverenje saudijske kraljevske porodice u njene američke saveznike. Sastanak Putina i MBS-a na G20 u Buenos Ajresu je, izgleda, bio znak jasne poruke Vašingtonu kao i budućnosti američkog dolara.
Vojni, ekonomski i diplomatski napori Moskve i Pekinga vide svoj vrhunac u procesu Astana. Turska je jedna od glavnih zemalja iza agresije na Siriju; ali Moskva i Teheran su je uključili u proces održavanja regionalnog haosa koji su proizvele Sjedinjene Države. Zahvaljujući pravovremenim sporazumima u Siriji poznatim kao „dekonfliktne zone“, Damask je napredovao, grad po grad, da očisti zemlju od terorista koje finansiraju Vašington, Rijad i Ankara.
Katar, ekonomski garant Turske, koji zauzvrat nudi vojnu zaštitu Dohi, takođe se udaljava od izraelsko-saudijskog tabora kao rezultat kinesko-ruskih napora na energetskom, diplomatskom i vojnom polju. Dohin potez je takođe nastao zbog bratoubilačkog diplomatsko-ekonomskog rata koji je Rijad pokrenuo protiv Dohe, što je još jedan primer zaraznog efekta haosa koji je stvorio Vašington, posebno na američke saveznike Izrael i Saudijsku Arabiju.
Vašington gubi vojni uticaj u regionu zahvaljujući prisustvu Moskve, što dovodi do toga da tradicionalni američki saveznici kao što su Turska i Katar teže ka polju sastavljenom uglavnom od zemalja koje se protive Vašingtonu.
Vojni i diplomatski poraz Vašingtona u regionu će dugoročno omogućiti promenu ekonomske strukture Bliskog istoka. Preovladava multipolarna stvarnost, u kojoj će se regionalne sile poput Egipta, Turske, Saudijske Arabije i Irana osećati primoranim da ekonomski deluju sa celim evroazijskim kontinentom kao deo inicijative Belt and Road.
Osnovni princip za Moskvu i Peking je upotreba vojnih, ekonomskih i diplomatskih sredstava za suzbijanje Sjedinjenih Država u njenom neprestanom nastojanju da ubijaju, kradu i uništavaju.
Od Bliskog Istoka do Azije
Peking se u Aziji fokusirao na diplomatsko polje, olakšavajući razgovore između Severne i Južne Koreje, ubrzavajući unutrašnji dijalog na poluostrvu, čime su isključeni spoljni akteri poput Sjedinjenih Država (koji samo nameravaju da sabotiraju razgovore). Vojna komponenta Pekinga je takođe odigrala važnu ulogu, iako se nikada nije koristila direktno, kao što je to učinila Ruska Federacija u Siriji.
Mogućnosti Vašingtona u odnosu na Korejsko poluostrvo bile su snažno ograničene činjenicom da su granice sa Severnom Kojerom bile ogromne nuklearne i konvencionalne snage, to jest, odvraćanjem koje su ponudile Rusija i Kina. Kombinovana vojna sila DNRK-a, Rusije i Kine učinila je svaku hipotetičku invaziju i bombardovanje Pjongjang-a nepraktičnom opcijom za Sjedinjene Države.
Kao i u prošlosti, ekonomska linija koja se proširila na Pjongjang od strane Moskve i Pekinga pokazala se odlučujućom u ograničavanju efekata embarga i potpunog finansijskog rata koji je Vašington objavio Severnoj Koreji. Peking i moskovski diplomatski rad sa Seulom doveli su do sličnog efekta kao i Turska na Bliskom istoku, dok je Južna Koreja izgledala kao da se polako kreće prema multipolarnom svetu koji nude Rusija i Kina, sa važnim ekonomskim implikacijama i izgledima za ujedinjenje poluostrva.
Rusija i Kina – kombinacijom pametne igre diplomatije, vojnog odvraćanja i pružanja Korejskom poluostrvu perspektive ekonomskih investicija kroz BRI – uspele su da osujete napore Vašingtona da srede haos na svojim granicama preko Korejskog poluostrva.
Čini se da Sjedinjene Države najviše gube svoju imperijalističku moć u Aziji i na Bliskom istoku, ne samo vojno, već i diplomatski i ekonomski.
Situacija je drugačija u Evropi i Venecueli, dva geografska područja u kojima Vašington još uvek uživa veću geopolitičku težinu nego u Aziji i na Bliskom istoku. U oba slučaja, efikasnost dva kinesko-ruska otpora – u vojnom, ekonomskom i diplomatskom smislu – je ograničena, iz različitih razloga.
Webtribune.rs
