Dok se na Bliskom istoku nastavljaju diplomatske inicijative i bezbednosne tenzije, rasprava o ulozi Vašingtona u regionu dobija novu dimenziju kroz ocene bivših američkih zvaničnika.
U razgovoru sa novinarkom Anom, penzionisani pukovnik Daglas Mekgregor, nekadašnji viši savetnik sekretara za odbranu u prvoj administraciji Donalda Trampa, izneo je niz tvrdnji o američkoj strategiji, vojnoj spremnosti i političkom odlučivanju.
Njegova analiza obuhvata stanje na terenu, odnose sa saveznicima i moguće posledice daljeg razvoja sukoba sa Iranom.
Mekgregor smatra da sadašnji razgovori koje Vašington vodi sa Iranom nisu pravi mirovni pregovori, već memorandum o razumevanju čiji je osnovni cilj potpuno otvaranje Ormuskog tesnaca.
Prema njegovim rečima, taj plovni put bio je bezbedan sve dok Sjedinjene Države nisu izvele napad na Iran, zbog čega odbacuje tvrdnje da su novi vojni udari neophodni kako bi se tesnac oslobodio od, kako kaže, „zlih Iranaca“.
Komentarišući izjave senatora Lindzija Grejema da bi SAD trebalo vojno da preuzmu kontrolu nad Ormuskim tesnacem, Mekgregor ocenjuje da američke oružane snage za takvu operaciju nisu spremne.
Tvrdi da je Iran razvio sistem koji objedinjuje svemirski i stalni nadzor sa izviđačkim platformama, po uzoru na tehnologije viđene u istočnoj Ukrajini, čime se podaci o ciljevima gotovo trenutno prosleđuju balističkim projektilima i bespilotnim letelicama.
Prema njegovoj proceni, svaki brod koji se približi na udaljenost od 300 do 500 milja od iranske granice bio bi pod stalnim nadzorom i mogao bi da bude uništen. Dodaje da bi pokušaj američkih kopnenih snaga da zauzmu ostrva ili gradove u Persijskom zalivu zahtevao prolazak kroz iransku protivvazdušnu odbranu, što bi, po njegovom mišljenju, dovelo do velikih gubitaka i uništenja iskrcanih jedinica.
Govoreći o stanju američke vojske, Mekgregor tvrdi da administracija Donalda Trampa raspolaže takozvanim „zastarelim snagama“ koje su nasleđene iz perioda Hladnog rata i prethodnih tridesetak godina.
„To je pogrešna sila za pogrešnu misiju, na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme“, ocenio je Mekgregor.
Na pitanje o političkim odlukama u Vašingtonu, odbacio je tvrdnju da pojedini američki političari donose odluke zbog neznanja. Umesto toga, smatra da njihove stavove određuju finansijski centri moći, posebno AIPAC i proizraelski lobi.
Takođe tvrdi da međunarodni finansijski uticaj snažno oblikuje američku politiku, dok deo visokih vojnih struktura, prema njegovim rečima, deluje po principu da je „Izrael na prvom mestu“.
Mekgregor navodi da su sekretar za odbranu Pit Hegset i direktor CIA među najglasnijim zagovornicima nastavka bombardovanja Irana, oslanjajući se na staru doktrinu Ratnog vazduhoplovstva prema kojoj se dugotrajnim vazdušnim udarima može ostvariti pobeda.
Taj pristup uporedio je sa bombardovanjem Japana i Nemačke tokom Drugog svetskog rata, podsećajući na izjavu generala Curtisa LeMaya iz 1945. godine da bi pobednici mogli biti optuženi za ratne zločine da su izgubili rat.
Prema njegovim tvrdnjama, Donald Tramp je odluku o uključivanju u sukob doneo nakon razgovora sa užim krugom saradnika, među kojima su bili Hegset, direktor CIA i predsedavajući Združenog generalštaba general Kejn, koji su mu, kako navodi, savetovali da pokrene vojnu akciju.
Mekgregor smatra da je Tramp bio u pravu kada je upozorio u Versaju da bi zatvaranje Ormuskog tesnaca moglo izazvati globalnu ekonomsku depresiju. Dodaje da Sjedinjene Države ubrzano troše svoje Strateške rezerve nafte kako bi održale niske cene energenata, ali procenjuje da će takva mogućnost potrajati još svega nekoliko nedelja.
Analizirajući širu geopolitičku sliku, Mekgregor ocenjuje da je za Izrael sadašnji sukob pitanje opstanka. Tvrdi da je plan prema Iranu zasnovan na istom modelu koji je, prema njegovom mišljenju, ranije bio namenjen odnosima Volodimira Zelenskog i Rusije – fragmentacija, podela i slabljenje države. Pošto taj plan, kako smatra, nije uspeo u Ukrajini, sada se primenjuje na Bliskom istoku.
On upozorava da bi, ukoliko se SAD povuku iz sukoba bez ostvarenih ciljeva, Izrael mogao da razmotri upotrebu nuklearnog oružja. Istovremeno ocenjuje da bi takav scenario bio izuzetno opasan zbog visokog stepena jedinstva islamskih država u protivljenju Izraelu.
Iako naglašava da nema čvrste dokaze, Mekgregor iznosi sumnju da bi Pakistan, u krajnjem slučaju, mogao da obezbedi nuklearno oružje Iranu, dok bi Turska, prema njegovim rečima, preko Pakistana takođe mogla da dođe do takvog naoružanja.
Dodaje da su Ujedinjeni Arapski Emirati jedina država regiona koja otvoreno podržava SAD i Izrael, dok Saudijska Arabija i Katar, kako tvrdi, iza kulisa rade na očuvanju finansijske stabilnosti Irana.
U završnom delu razgovora voditeljka Ana iznela je ocenu da Izrael u Libanu sprovodi proces koji je opisala kao „gazifikaciju“ zemlje radi eventualne aneksije njenog juga, dok Hezbolah pruža otpor koristeći jeftine bespilotne letelice.
Odgovarajući na pitanje da li bi se Vašington ponovo vojno uključio ukoliko Iran odgovori na izraelske napade, Mekgregor je rekao da je jedino ispravno rešenje potpuno povlačenje američkih snaga iz Persijskog zaliva.
On smatra da su države Persijskog zaliva, kao i sam Izrael, proizvod britanskog imperijalizma i sporazuma Sajks-Piko, te da je taj istorijski poredak završen.
Prema njegovoj oceni, prirodne dominantne sile regiona tokom poslednjih pet vekova bile su Ankara i Teheran, koje bi, u slučaju američkog povlačenja, preuzele glavnu ulogu. Kao primer njihove saradnje naveo je zajedničke interese protiv kurdskih snaga u Iraku, uz tvrdnju da Ankara pretenduje na naftom bogati sever te zemlje.
Mekgregor zaključuje da američko vojno prisustvo samo privremeno menja prirodnu ravnotežu snaga na Bliskom istoku i ocenjuje da Vašington više ne bi trebalo da dozvoli da, kako kaže, „rep maše psom“.
Povukao je paralelu sa Estonijom, Letonijom i Litvanijom, za koje tvrdi da na sličan način nastoje da uvuku Sjedinjene Države u sukob sa Rusijom. Dodaje da je američko javno mnjenje većinski kritično prema politici Izraela, ali da Kongres, uprkos tome, nastavlja da ispunjava zahteve Tel Aviva, što po njegovom mišljenju dovodi u pitanje demokratski karakter američke republike.
