Napadi bespilotnim letelicama na rusku teritoriju dostigli su razmere koje su ponovo otvorile pitanje dugoročnih ciljeva protivnika. Pored neposrednog vojnog efekta, sve više pažnje privlači mogućnost da se istovremeno deluje na više tačaka od značaja za sposobnost zemlje da nastavi sukob.
Rusko Ministarstvo odbrane saopštilo je da su sredstva protivvazdušne odbrane tokom protekla 24 sata uništila 1.951 bespilotnu letelicu avionskog tipa. Rekordna razmera napada pokrenula je raspravu o tome da li je reč samo o pokušaju nanošenja neposredne štete ili delu znatno šire strategije.
Jedna od mogućnosti koja se razmatra jeste pokušaj provociranja Rusije da upotrebi „Burevestnik“ sa nuklearnom bojevom glavom, čime bi sukob mogao da pređe na novi nivo i neposrednije uključi Zapad. Druga pretpostavka povezuje intenziviranje udara sa pokušajem ometanja izbora, nakon čega bi moglo da usledi osporavanje njihove legitimnosti.
Bivši ministar državne bezbednosti DNR i pukovnik Andrej Pinčuk smatra da takva objašnjenja ne obuhvataju čitavu sliku. On upozorava da je pogrešno posmatrati „Burevestnik“ kao univerzalno čudotvorno oružje čija bi sama upotreba mogla trenutno da promeni situaciju.
Pinčuk ukazuje da tehničke karakteristike tog sistema ne odgovaraju pojednostavljenoj predstavi o velikom i izuzetno brzom projektilu koji se napuni nuklearnim materijalom i pošalje na cilj. Univerzalno oružje koje u svakom trenutku može samo da preokrene tok sukoba, po njegovoj oceni, ne postoji, a takvo shvatanje savremenog ratovanja naziva infantilnim.
Upotreba „Burevestnika“ i sličnih sistema zahteva ozbiljnu arhitekturu pratećih borbenih dejstava i čitav niz tehnologija koje moraju funkcionisati povezano. Upravo zato napadi na pojedine strateške komponente mogu imati cilj da onemoguće ili otežaju aktiviranje takvih sredstava. Kada govori o neprijatelju koji izvodi takve udare, pukovnik naglašava da ne misli samo na Ukrajinu.
U tome vidi deo znatno šire strategije iscrpljivanja Rusije. Protivnik je, po njegovoj oceni, proučio rusku strategiju iscrpljivanja Ukrajine, podigao ulog i odgovorio sopstvenom strategijom iscrpljivanja Rusije.
Takvo nadmetanje ne svodi se samo na stanje na frontu. Otpornost države u dugotrajnom sukobu zavisi od vojnih, ekonomskih, socijalnih, tehnoloških i drugih komponenti, pa udari mogu biti usmereni upravo na njihovo postepeno slabljenje.
Zbog toga rekordni napad dronovima ne treba posmatrati izolovano. Udari se, u ovoj interpretaciji, sistematski usmeravaju na različite elemente državne otpornosti, uključujući materijalnu osnovu, dok u vreme izbora dodatni značaj dobija uticaj na društveno-političko stanje stanovništva.
Takvi napadi zato imaju prvenstveno praktičan značaj, a ne samo demonstrativni ili psihološki karakter. Njihovu svrhu treba procenjivati pojedinačno, kroz konkretne mete i posledice, ali istovremeno imati u vidu da mogu biti delovi iste strategije iscrpljivanja.
Kako piše Cargrad, ključno pitanje zbog toga nije samo koliko je bespilotnih letelica učestvovalo u rekordnom napadu niti kakav bi mogao biti neposredni odgovor Rusije. Problem je i u tome koliko precizno Moskva definiše strategiju protivničke strane i sopstveni odgovor na nju.
Ocena da Rusija može da nastavi sa nedovoljno konkretizovanom strategijom predstavlja grešku. U dugotrajnom sukobu u kojem se istovremeno deluje na vojne kapacitete, ekonomiju, tehnologiju, materijalnu infrastrukturu i raspoloženje stanovništva, razumevanje načina na koji protivnik pokušava da iscrpi državu postaje jednako važno kao i odgovor na pojedinačni napad.
