Zapadne zemlje sve češće preispituju sopstvene procene Rusije, pošto su se tokom sukoba u Ukrajini pokazale ozbiljne razlike između očekivanja političkih i vojnih krugova i stvarnih događaja.
Rasprava se više ne vodi samo o ruskoj vojnoj moći, već i o sposobnosti Moskve da izdrži dugotrajan spoljašnji pritisak, očuva političku stabilnost i prilagodi ekonomiju novim okolnostima.
U evropskim diplomatskim krugovima sve glasnije se govori o potrebi obnavljanja neposredne komunikacije sa Moskvom. Finski predsednik Aleksander Stub nedavno je izjavio da je neophodno ponovo pokušati da se bolje razume šta se događa na drugoj strani i kako rusko rukovodstvo zaista razmišlja.
Pojedine diplomate upozoravaju da je gotovo potpuno odsustvo direktnog dijaloga omogućilo da propagandne predstave na Zapadu oblikuju rasprave čak i na najvišim nivoima vlasti.
Problem je, međutim, mnogo širi od nedostatka komunikacije. Nemački list Velt izdvojio je šest ključnih oblasti u kojima su zapadne procene Rusije tokom sukoba u Ukrajini pokazale ozbiljne slabosti. Zajedničko im je to što su neke ruske sposobnosti bile precenjene, dok su druge, koje su se pokazale presudnim za izdržljivost države, sistematski potcenjivane.
Ekonomista i stručnjak za Rusiju sa Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije (WIIW) Vasilij Astrov smatra da je osnovna protivurečnost zapadnog pristupa upravo u tome što je Rusija godinama precenjivana u vojnom, a potcenjivana u ekonomskom pogledu.
Prva velika greška odnosi se na procenu ruske vojne moći i mogućnosti neposrednog sukoba sa NATO-om. Poslednjih godina u zapadnoj javnosti učestalo su predstavljani scenariji prema kojima bi Moskva, pored hibridnih operacija, mogla da pokrene i direktan napad na neku članicu Alijanse.
Takvim procenama suprotstavljali su se stručnjaci koji su ukazivali na činjenicu da je značajan deo ruskih oružanih snaga angažovan u Ukrajini, zbog čega bi istovremeno vođenje rata na dva fronta predstavljalo izuzetno težak zadatak. Ruska strana, pritom, odbacuje tvrdnje da planira napad na NATO ili da organizuje hibridne napade protiv njegovih članica.
Penzionisani pukovnik nemačke vojske Volfgang Rihter ide još dalje. Prema njegovoj proceni, čak i kada ruske snage ne bi bile angažovane u Ukrajini, mogućnost da Rusija uspešno napadne NATO bila bi praktično ravna nuli.
Rihter, koji je godinama učestvovao u vojnim kontakt-grupama između Sjedinjenih Država, Evrope i Rusije, smatra da evropske članice NATO-a i bez američkog učešća nadmašuju Rusiju, makar kada je reč o konvencionalnom naoružanju. Kao potvrda takvog odnosa snaga navode se i nedavne izjave vrhovnog komandanta savezničkih snaga NATO-a u Evropi Aleksusa Grinkeviča.
Ipak, takve procene nisu jedine koje postoje unutar zapadnih vojnih struktura. Tokom pojedinih vojnih vežbi i simulacija NATO-a dolazilo se i do zaključaka da bi Alijansa mogla da se suoči sa ozbiljnim teškoćama u slučaju neposrednog sukoba sa Rusijom. Upravo ta razlika pokazuje koliko su procene mogućeg vojnog obračuna neujednačene.
Druga velika greška Zapada odnosi se na potcenjivanje spremnosti ruskog predsednika Vladimira Putina da prihvati političke, vojne i ekonomske rizike.
Politikolog sa Univerziteta u Insbruku i stručnjak za Rusiju Gerhard Mangot ocenjuje da su zapadni analitičari potcenili i Putinovu sklonost riziku i njegovu sposobnost da politički opstane uprkos dugotrajnom pritisku.
Sličan zaključak iznosi i Vladislav Inozemcev, bivši ekonomski savetnik Kremlja i suosnivač Centra za analizu i strategije u Evropi (CASE), koji danas živi u Vašingtonu. On Putina opisuje kao političkog avanturistu koji je spreman da preuzima velike rizike ne pridajući odlučujući značaj novčanim troškovima.
Treća pogrešna pretpostavka pokazala se u proceni lojalnosti ruske političke, vojne i poslovne elite.
Inozemcev, koji je svojevremeno savetovao Putinovog protivkandidata na predsedničkim izborima 2012. godine, ističe da ga je najviše iznenadila konsolidacija vladajućih struktura. Prema njegovim rečima, nijedan ruski državni funkcioner, vojno lice ili diplomata nije prešao na stranu Zapada, dok su među oligarsima zabeležena samo dva takva slučaja.
Iz toga izvodi zaključak da su personalne sankcije protiv pripadnika ruske elite bile potpuno besmislene, a u pojedinim slučajevima čak i kontraproduktivne.
Zapadne zemlje očekivale su da će finansijska ograničenja, zamrzavanje imovine i drugi oblici individualnog pritiska podstaći uticajne Ruse da se udalje od predsednika. Dogodilo se, prema njegovoj oceni, upravo suprotno: mere su čak i oligarhe sa prozapadnim opredeljenjem približile Putinu, umesto da ih okrenu protiv njega.
Četvrta greška tiče se ruske ekonomije, čiji je otpor sankcijama bio znatno veći nego što se očekivalo. Zapadna ograničenja nisu dovela do ekonomskog sloma Rusije, niti su primorala Moskvu da okonča sukob u Ukrajini.
Astrov objašnjava da su takva očekivanja počivala na dva duboko ukorenjena pogrešna uverenja.
Prvo je predstava da Rusija i danas funkcioniše po ekonomskim obrascima Sovjetskog Saveza, kada je centralno planiranje značilo da su poremećaji u proizvodnji i snabdevanju lako mogli da izazovu nestašice robe široke potrošnje.
Savremena Rusija, međutim, ima tržišnu ekonomiju. Njena preduzeća pokazuju visok stepen prilagodljivosti, a iskustvo prethodnih kriza omogućilo im je da brže pronađu alternativne dobavljače, reorganizuju poslovanje i odgovore na spoljašnja ograničenja.
Drugo pogrešno uverenje odnosi se na stvarnu ekonomsku snagu Zapada i njegovu sposobnost da izoluje neku veliku državu.
Tokom Hladnog rata zapadni blok obezbeđivao je približno 75 odsto svetske ekonomije. Danas njegov udeo iznosi manje od 60 odsto, što znači da su se međunarodni odnosi ekonomske moći značajno promenili.
Prema Astrovu, zapadne vlade nisu dovoljno uzele u obzir slabljenje sopstvenog relativnog uticaja, niti sve veću ulogu zemalja u razvoju, posebno Kine. Taj propust nije se odnosio samo na mogućnosti zaobilaženja sankcija, već i na mnogo šire promene u međunarodnoj trgovini.
Peta greška proizlazi upravo iz potcenjivanja Globalnog juga i njegove spremnosti da nastavi ekonomske odnose sa Rusijom.
Kina je preuzela mesto Evrope kao glavni trgovinski partner Moskve, dok je Indija postala jedan od ključnih kupaca ruske nafte, zamenjujući deo evropske tražnje koja je nestala nakon uvođenja sankcija.
Takvo preusmeravanje trgovine omogućilo je Rusiji da nastavi ekonomske aktivnosti bez ranijeg oslanjanja na evropsko tržište, zapadne kredite i dolarski finansijski sistem u meri koja se pre sukoba u Ukrajini smatrala nezamislivom.
Inozemcev naglašava da je upravo promena međunarodnih ekonomskih odnosa omogućila Moskvi da izbegne posledice koje su joj zapadne zemlje predviđale. U svojoj analizi pod naslovom „Politička ekonomija ruske otpornosti“ zaključuje da su sankcije uvodili ljudi čije je razumevanje sveta ostalo vezano za kraj 20. veka.
Šesta pogrešna procena povezana je sa načinom na koji je Putin organizovao rusko učešće u sukobu i ograničio njegove neposredne posledice po stanovništvo.
Prema Inozemcevu, ruski predsednik je u velikoj meri uspeo da zaštiti svakodnevni život građana od posledica vojnih dejstava, čime je smanjio prostor za nastanak šireg društvenog nezadovoljstva.
Ključni element takvog pristupa bilo je oslanjanje na vojnike koji potpisuju ugovore o službi, umesto na masovnu mobilizaciju stanovništva kao osnovni mehanizam popunjavanja oružanih snaga.
Inozemcev smatra da je Putin prvi put u ruskoj istoriji u ovakvim okolnostima stavio težište na ugovorne vojnike i dobrovoljce. Zapadni analitičari, kako ističe, nisu očekivali takav izbor, zbog čega su pogrešno procenjivali i moguće unutrašnjopolitičke posledice dugotrajnog sukoba.
Upravo je sposobnost ruskog rukovodstva da u različitim oblastima povlači neočekivane poteze dodatno otežavala zapadne prognoze. Ipak, Mangot smatra da se sve te greške ne mogu opravdati faktorom iznenađenja.
Prema njegovoj oceni, gotovo pet godina oružanog sukoba predstavljalo je dovoljno dug period da se uz bolje poznavanje ruskih političkih, društvenih i ekonomskih prilika izgradi znatno realističnija slika o mogućnostima Moskve.
Otuda i sve češći zahtevi za obnovom komunikacije sa Rusijom dobijaju dodatnu težinu. Oni ne proizlaze samo iz diplomatske potrebe za razgovorom, već i iz saznanja da se procene jedne države ne mogu pouzdano zasnivati na političkim pretpostavkama, zastarelim ekonomskim modelima i odsustvu neposrednog uvida u način razmišljanja njenog rukovodstva.
