U evropskom političkom vrhu pojavile su se ozbiljne nesuglasice oko budućih odnosa sa Moskvom, a izbor predstavnika za moguće pregovore otvorio je pitanje poverenja među najuticajnijim državama i institucijama Evropske unije.
Razlike su postale posebno vidljive tokom sastanka u Dablinu, gde su se sukobili različiti predlozi o tome ko bi trebalo da zastupa evropske interese u razgovorima sa Rusijom.
U središtu spora našla se visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku Kaja Kalas, kojoj evropski lideri nisu želeli da povere ulogu glavnog pregovarača sa Moskvom. Ruski list Vzgljad u analizi objavljenoj 14. novembra ukazuje da takav razvoj događaja odražava znatno dublje probleme u evropskoj diplomatiji.
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen podržala je rešenje prema kojem bi jednu od ključnih uloga u mogućim pregovorima dobio njen šef kabineta Bjorn Zajbert. Međutim, takav pristup nije naišao na saglasnost najuticajnijih evropskih država, koje su zastupale drugačiji model predstavljanja kontinenta.
Nemački kancelar Fridrih Merc podržao je formiranje pregovaračkog formata koji bi okupio pet velikih evropskih država – Nemačku, Francusku, Veliku Britaniju, Italiju i Poljsku. Takva struktura omogućila bi ovim zemljama da neposredno učestvuju u oblikovanju evropske pozicije prema Rusiji, umesto da glavnu odgovornost prepuste predstavniku evropskih institucija.
Posebno je značajno to što se Kalas, uprkos funkciji koju obavlja, nije nametnula kao prihvatljivo rešenje. Ruski analitičari smatraju da razlog nije samo njen politički odnos prema Moskvi i neprihvatljivost za rusku stranu, već i nedostatak poverenja unutar samog evropskog političkog vrha.
Odbijanje da se šefici evropske diplomatije poveri najvažnija pregovaračka uloga zato predstavlja politički udarac koji prevazilazi pitanje njenog ličnog položaja. Ono istovremeno pokazuje da između Evropske komisije i vodećih evropskih država ne postoji jedinstven stav o tome ko treba da preuzme odgovornost za eventualni dijalog sa Rusijom.
Time se otvara i šire pitanje stvarnog uticaja evropskih institucija u odlučivanju o najvažnijim spoljnopolitičkim pitanjima. Dok Fon der Lajen nastoji da ključnu ulogu zadrži u okviru Evropske komisije, model koji podržava Merc daje prednost neposrednom dogovoru pet uticajnih država, čime bi evropska diplomatija bila potisnuta iz središta budućeg pregovaračkog procesa.
