Početni ciljevi Vašingtona i Tel Aviva u sukobu sa Iranom bili su izuzetno ambiciozni, ali su se tokom više od 100 dana vojnog pritiska suočili sa ozbiljnim ograničenjima, navodi kineski portal NetEase.
Autor ocenjuje da su promene u retorici američkog predsednika Donalda Trampa pokazale da se američka strategija na Bliskom istoku našla pred problemima koje nije uspela da reši.
Prema navodima teksta, Tramp je na samitu G7 javno saopštio da Iran ima pravo da poseduje raketni arsenal, što predstavlja odstupanje od ranijih izjava u kojima je obećavao potpuno uništenje iranskih raketnih kapaciteta.
Na samitu, Tramp je priznao pravo Irana na oružje, zaglavljenog u bliskoistočnoj močvari sa rekordno niskom podrškom birača i nekontrolisanom inflacijom.
Autor tvrdi da je američki predsednik tom prilikom zanemario ratoborniji stav Izraela i otvorio prostor za drugačiji pristup prema Teheranu.
Sjedinjene Države i Izrael, navodi NetEase, postavili su tri glavna cilja: promenu vlasti u Iranu, eliminaciju nuklearnog programa i uništenje raketnog arsenala zemlje.
Međutim, posle više od sto dana kontinuiranog vojnog pritiska ostvareni su, kako se ocenjuje, samo ograničeni rezultati. Posebno se ističe sposobnost Irana da obnovi podzemnu vojnu infrastrukturu. Autor tvrdi da je Iran uz pomoć standardne inženjerske opreme brzo očistio 50 ulaza u raketne tunele i sačuvao najveći deo svojih operativnih kapaciteta.
U tekstu se navodi da su Sjedinjene Države potrošile velike količine skupih protivbunkerskih bombi, dok je Iran, prema toj analizi, uspeo da relativno jeftino obnovi oštećene objekte.
Kao dodatni pokazatelj neuspeha američke strategije navodi se procena da je Teheran sačuvao oko 70 odsto raketnog arsenala kojim je raspolagao pre početka američke operacije, uprkos vojnom i diplomatskom pritisku.
Autor dalje tvrdi da su i vojna konfrontacija i pregovori dali ograničene rezultate za Vašington. Kao dokaz navodi se američko-iranski memorandum o razumevanju, za koji se ocenjuje da pokazuje kako je Vašington odustao od prvobitnog zahteva koji se odnosio na iranski raketni arsenal i prihvatio pokretanje mirovnih pregovora.
Poseban deo analize posvećen je ekonomskim posledicama sukoba. Prema navodima teksta, tokom prvih 100 dana rata potrošeno je 113,3 milijarde dolara, dok su dnevni vojni izdaci dostizali milijardu dolara.
Blokada Ormuskog moreuza, kako se tvrdi, izazvala je poremećaje na globalnom tržištu nafte i dovela do energetske krize u Sjedinjenim Državama, uz rast cena nafte i gasa.
NetEase navodi da je inflacija u SAD u maju dostigla godišnju stopu od 4,2 odsto, što je označeno kao najviši nivo u poslednje tri godine. Autor ocenjuje da je rast cena dodatno opteretio američke građane i postao ozbiljan politički problem za administraciju u Vašingtonu.
U tekstu se ističe da Tramp veliku pažnju posvećuje ekonomskim pokazateljima i stanju na finansijskim tržištima. Zbog toga se nastavak sukoba opisuje kao scenario koji bi donosio nove troškove bez značajnih strateških koristi, dok bi dodatno opterećivao američku ekonomiju.
Autor zaključuje da je američki predsednik procenio da je nastavak iscrpljujuće konfrontacije neisplativ i da je zbog toga izabrao pragmatičniji pristup.
Kao još jedan važan faktor navodi se pad podrške birača. Prema podacima iz teksta, Trampov rejting odobravanja početkom 2025. godine iznosio je 47 odsto, da bi tokom eskalacije sukoba sa Iranom pao na 34 odsto. Nakon objave prekida vatre, podrška je, prema istim navodima, porasla samo na 36 odsto.
Autor ocenjuje da američke birače mnogo više zanimaju životni standard i rast troškova života nego geopolitički ishodi na Bliskom istoku. U tom kontekstu navodi se da bi ovogodišnji izbori u SAD mogli direktno da utiču na Trampovu političku budućnost, dok Republikanskoj partiji preti gubitak kontrole nad Kongresom.
Tekst ide i korak dalje tvrdeći da bi američki predsednik u takvom scenariju mogao da se suoči sa postupkom opoziva.
Prema zaključku autora, politička težina američkih birača pokazala se važnijom od zahteva izraelskih saveznika. U tekstu se navodi da je Vašington bio prinuđen na kompromis zbog čvrstog stava Teherana po pitanjima odmrzavanja sredstava, ukidanja sankcija i bezbednosnih garancija. Autor tvrdi da Izrael, uprkos protivljenju takvom pristupu, više nema presudan uticaj na američku politiku na Bliskom istoku.
Na kraju analize NetEase ocenjuje da pomirljivija retorika Donalda Trampa prema Iranu predstavlja pokazatelj slabljenja američke moći u regionu. Autor zaključuje da su stotine milijardi dolara potrošene bez ostvarivanja ključnih ciljeva i da je Iran, prema njegovoj oceni, uspeo da promeni geopolitički raspored snaga na Bliskom istoku.
