Nakon pada Sovjetskog saveza, Zapad je komunističku zemlju primio u svoj globalni ekonomski sistem, nadajući se da će Kinezi kada postanu bogatiji težiti demokratiji.
Ideja je bila da će progresom Kina težiti da postane zemlja Zapada, i da će odustati od „komunizma sa kineskim karakteristikama“. Smatralo se da će nakon pada Berlinskog zida prirodna posledica biti kapitalizam i slobodno tržište međutim, pretpostavke su se pokazale kao pogrešne.
[adsenseyu1]
Za zapadni svet Kina je danas nova sila sa kojom se nije šaliti, i o kojoj se ne zna dovoljno. Zabrinuti kritičari ističu da, uprkos svim zapadnim kompanijama koje učestvuju u kineskoj ogromnoj ekonomiji, slobodnog tržišta zapravo nema i da je ono samo teren za domaće igrače. Kako je naveo „Saut Čajna Morning Post“, Zapad je tako izgubio opkladu da bi otvaranje Kine dovelo do demokratskih reformi i vladavine prava karakterističnih u njihovom svetu.
Političari koji se zalažu za protekcionizam, poput američkog predsednika Donalda Trampa, smatraju da je rešenje jednostavno i da leži u čvršćem stavu i sprečavanju Kine da kupuje zapadne kompanije i infrastrukturu. U isto vreme se zalažu za čuvanje intelektualne svojine i poslovnih procesa unutar kompanija.
Iako pojedini analitičari smatraju da bi to moglo da ima efekta na kratke staze, mnogi ističu da Kina više nije zavisna od inovacija koje dolaze sa Zapada. Kina danas ulaže u istraživanja i znanje kao nikada ranije u istoriji i procene su američke Nacionalne naučne fondacije da je sila sa istoka pretekla silu za zapada po broju proizvedenih naučnih dokumenata.
„Zmaj“, kako još nazivaju Kinu na Zapadu, danas želi da bude lider u ekologiji i naprednoj proizvodnji. Gradi cele flote nuklearnih elektrana savremene generacije kako bi zamenila elektrane na ugalj koje proizvode smog.
Zatim, pojedini stručnjaci ocenjuju da Kina neće biti još dugo u zaostatku kada su u pitanju inovacije u sektorima električnih automobila, nuklearne energije ili savremenih industrija. Profesor ser Kejt Barnet, potkancelar i predsednik Univerziteta u Šetfildu, ističe da se radi o fundamentalnim ekonomskim promenama u Kini, da se uloge menjaju, i da Sjedinjene Američke Države neće moći da zauvek predpostavljaju svoju nadmoć.
[adsenseyu4]
Prema pisanju „Ekonomista“, Kina je postala bogatija nego što je to iko očekivao. Pod Hu Đintaoom se ideja demokratizacije Kine još i naslućivala, ali su se iluzije razbile od dolaska na vlast Si Đinpinga pre pet godina.
Đinping je uspostavio dominaciju nad Komunističkom partijom i državom. U sklopu kampanje protiv korupcije počistio je konkurenciju i neistomišljenike. Sproveo je opsežnu reformu Narodne oslobodilačke armije i stavio pod džizmu sve kritičare partije i vlade u medijima i na internetu, dok je građane ostavio realtivno slobodnima u kontrolisanom društvu.
Ranije Kina nije mnogo marila o drugim državama dok god je ostavljaju na miru, ali je sa jačanjem svojim sistemom izazvala liberalnu demokratiju Zapada. Na prošlogodišnjem 19. Kongresu Komunističke partije, Đinping je najavio „novu opciju za druge zemlje“, koja bi uključivala kinesku mudrost i kineski pristup rešavanju problema čovečanstva. Amerika je tako dobila ne samo ekonomskog rivala, već i ideološkog.
Ipak, opklada za priključivanje tržišta je za Zapad imala više uspeha, a Kina je integrisana u globalnu ekonomiju. Sa preko 13 odsto učešća danas je najveći izvoznik na svetu, i dom je 12 od 100 najvrednijih kompanija na celoj Zemlji. „Ekonomist“ ističe i da je stvorila izvanredan prosperitet, kako za sebe tako i za one koji sa njom posluju.
Ali, Kina nije tržišna ekonomija i po svemu sudeći nikada neće ni postati. Država kontroliše poslove, a mnoge industrije doživljava kao strategije. Plan „Mejd in Čajna 2025“ ima za cilj da, uz državne subvencije i zaštitu, stvori kompanije koje će postati svetski lideri u deset industrija, uključujući vazduhoplovstvo, tehnologiju i energiju.
Iako zapadne kompanije ostvaruju profite na njenom tržištu, pravila su postavljeda idu na na ruku Kine.
Prema pisanju „Saut Čajna Morning Posta“, kineski model razvoja se pažljivo prati u Africi, Bliskom istoku i Baltičkim zemljama. Siromašna zemlje Afrike su imale mnogo iskustava sa pomoći koju su dobijale od Zapada. Sada, kada se voze po izgrađenim transportnim infrastrukturama i rade u fabrikama koje su finansirane kineskim investicijama, sve češće razmatraju da li bi to mogao da bude model njihovog razvoja.
Analitičari ističu da je od 1949. godine Kina iz siromaštva podigla preko 800 miliona ljudi, sa tržišnim reformama započetim 1978. godine. Do 2015. godine je postigla sve milenijumske razvojne ciljeve Ujedinjenih nacija, i najveći je kontributor svetskog rasta od ekonomske krize 2008. godine.
(Blic)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
