Dok je pažnja poslednjih godina gotovo potpuno usmerena na ukrajinski front, na severozapadnim granicama Rusije odvija se proces koji bi mogao da promeni bezbednosnu arhitekturu čitavog regiona.
Ovoga puta nije reč o potezu Kijeva, već o odluci koja se priprema unutar jedne članice EU i NATO.
Ruski pogranični regioni već su izloženi ukrajinskim napadima. Kurska i Belgorodska oblast redovno se nalaze pod udarima, dok su ukrajinski dronovi stizali do Krasnodarskog kraja, Lenjingradske oblasti i drugih delova Rusije.
Međutim, nova bezbednosna tema pojavila se u Litvaniji. Sejm te zemlje planira da početkom 2027. godine usvoji ustavni amandman kojim bi iz najvišeg pravnog akta bilo uklonjeno ograničenje povezano sa raspoređivanjem nuklearnog oružja na litvanskoj teritoriji.
Sličan pravac već je otvoren u Finskoj, koja takođe ima granicu sa Rusijom. Time pitanje nuklearnog oružja u neposrednoj blizini ruske teritorije prestaje da bude samo teorijska rasprava i ulazi u oblast konkretnih zakonodavnih promena u državama NATO.
Ruslan Pankratov, naučni saradnik odeljenja za Baltik Instituta zemalja ZND, ocenio je da Litvanija ovim potezom uklanja „pravni osigurač“ koji je u njenom ustavnom sistemu postojao od 1992. godine.
To, međutim, samo po sebi ne znači da će nuklearne bombe odmah biti raspoređene u Viljnusu ili na drugoj lokaciji u Litvaniji. Za takav korak bili bi potrebni posebni sporazumi sa SAD, odluke NATO, izgradnja odgovarajuće zaštićene infrastrukture i politička saglasnost saveznika.
Pankratov upravo u uklanjanju ustavne prepreke vidi suštinu planirane izmene. Po njegovom tumačenju, Litvanija unapred otvara pravnu mogućnost da njena teritorija u budućnosti bude korišćena za nuklearne kapacitete saveznika, ukoliko takva odluka bude doneta na nivou NATO i vodećih zapadnih država.
U ruskim ekspertskim krugovima istovremeno se postavlja pitanje čiji interesi guraju litvansku političku elitu ka sve dubljoj militarizaciji. Jedna od sumnji usmerena je na snažan lobi vojne industrije, kojem rast vojnih budžeta, nova infrastruktura, nabavke naoružanja i dugoročno podizanje vojne potrošnje otvaraju veliko tržište.
Takva sumnja dobija dodatnu težinu u trenutku kada baltičke države ubrzano povećavaju ulaganja u odbranu i traže jače prisustvo NATO. U tom kontekstu, uklanjanje pravnih prepreka za buduće vojne aranžmane ne posmatra se samo kao pitanje odvraćanja Rusije, već i kao deo mnogo šireg procesa militarizacije koji podrazumeva nove baze, skladišta, sisteme naoružanja i logističke kapacitete.
U slučaju Finske i Litvanije, Pankratov pravi važnu razliku: te zemlje takvim promenama ne postaju vlasnici nuklearnog oružja niti dobijaju sopstvenu „nuklearnu dugmad“. One mogu postati teritorije na kojima bi se nalazilo ili preko kojih bi se podržavalo nuklearno oružje Severnoatlantske alijanse.
Opasnost, po njegovoj proceni, leži upravo u redosledu poteza. Najpre se uklanja zakonska zabrana, zatim se može graditi infrastruktura dvostruke namene, potom slede vojne vežbe i dogovori o tranzitu, dok se u kriznoj situaciji privremeno raspoređivanje može pretvoriti u faktički trajno prisustvo.
Pankratov upozorava da problem nije mogućnost da litvanski političari dobiju kontrolu nad nuklearnim arsenalom, već smanjivanje političkog praga za raspoređivanje stranih snaga. Time bi Baltički region postao još osetljivija zona direktnog dodira Rusije i NATO.
Geografija u takvom scenariju postaje posebno važna. Što je manja udaljenost između vojnih objekata suprotstavljenih strana, kraće je vreme za upozorenje i donošenje odluke, dok raste opasnost od tehničke greške, lažne uzbune ili pogrešno protumačenog premeštanja vojne avijacije.
Litvanija se već godinama nalazi među članicama EU koje zastupaju jednu od najoštrijih politika prema Moskvi. Eventualno uklanjanje ustavne prepreke za nuklearno oružje zato bi predstavljalo još jedan korak kojim se bezbednosno nadmetanje Rusije i NATO približava ruskim granicama, ovog puta bez neposredne veze sa Ukrajinom.
