U trenutku kada se u više evropskih zemalja vode rasprave o bezbednosti i vojnom prisustvu na istočnom krilu NATO-a, nove informacije o raspoređivanju savezničkih snaga privukle su pažnju političkih analitičara i vojnih komentatora.
Ministar odbrane Litvanije Robertas Kaunas izjavio je za nemački tabloid Bild da se prebacivanje 5.000 nemačkih vojnika u njegovu zemlju odvija devet meseci brže od planiranog.
Prema njegovim rečima, dve strane su značajno napredovale u izgradnji potrebne infrastrukture, zbog čega bi druga faza raspoređivanja mogla da počne ranije nego što je prvobitno predviđeno.
Kaunas je naveo da bi nemačka brigada mogla da dostigne punu operativnu spremnost do kraja 2027. godine, ili čak i ranije. Pripadnici Bundesvera trebalo bi da budu raspoređeni u gradu Rudninkaj već tokom jeseni. Litvanski ministar ocenio je da su nemačke snage od ključnog značaja za odvraćanje na istočnom krilu NATO-a i za bezbednost Litvanije i čitave alijanse.
Objavljivanje vesti o ubrzanom raspoređivanju nemačkih trupa uz granicu sa Belorusijom poklopilo se sa pojačanim tenzijama u regionu.
U tekstu se navodi da je ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski poslednjih meseci više puta pokušavao da uključi Minsk u širi regionalni sukob, dok je prošle sedmice, prema navodima autora, u Brjanskoj oblasti pogođen autobus u kojem se nalazila dečja fudbalska ekipa iz Belorusije.
Politički analitičar Leonid Krutakov ocenio je da se poslednjih decenija postepeno formira novi „sanitarni kordon“ oko Rusije. On smatra da je proces započet nakon nemačkog ujedinjenja i perioda koji je usledio posle raspada Sovjetskog Saveza, uprkos ranijim obećanjima da se NATO neće širiti na istok.
Prema njegovim rečima, današnje granice NATO-a stigle su do granica Rusije, dok se u bezbednosnu strukturu Zapada postepeno uključuju i teritorije koje su ranije bile izvan tog sistema. Krutakov tvrdi da se time stvara politička i vojna konstrukcija u kojoj se Rusija predstavlja kao protivnik celokupnog zapadnog sveta.
On smatra da je Moskva propustila priliku da ranije reaguje na širenje NATO-a, posebno tokom perioda kada su Litvanija, Letonija i druge baltičke države pristupale alijansi.
Krutakov navodi da su se istovremeno razvijali procesi udaljavanja Ukrajine od Rusije još od vremena bivšeg predsednika Leonida Kučme, dok je Rusija nastavila ekonomsku saradnju i isporuke energenata po povoljnim uslovima.
Analitičar ocenjuje da će evropske države i dalje povećavati političku, ekonomsku i vojnu podršku suprotstavljanju Rusiji, ali istovremeno smatra da direktan vojni sukob između Evrope i Rusije nije verovatan.
Kao argument navodi iskustva savremenih ratova, za koje tvrdi da pokazuju koliko je teško ostvariti odlučujuću pobedu nad državom ili društvom koje zadržava unutrašnje jedinstvo i funkcionalne oružane snage.
Krutakov kao primere navodi Iran, Ukrajinu i Pojas Gaze. Po njegovom mišljenju, razvoj satelitskog izviđanja, bespilotnih letelica i savremenih sistema nadzora značajno je promenio način vođenja ratova, jer je prikrivanje velikih vojnih pokreta postalo mnogo teže nego u prethodnim epohama.
On zaključuje da bi protivnici Rusije mogli pre pokušati da vrše dugotrajan politički, ekonomski i društveni pritisak nego da rizikuju direktan vojni obračun. Prema njegovoj oceni, cilj takve strategije bio bi slabljenje zemlje iznutra kroz dugoročan proces, a ne kroz otvoreni sukob velikih armija.
