Dok se nastavljaju razgovori između Moskve i Vašingtona o mogućem okončanju sukoba u Ukrajini, sve češće se postavlja pitanje da li pregovori mogu doneti političko rešenje pre nego što događaji na terenu odrede ishod.
Pojedini analitičari smatraju da se vojna situacija razvija brže od diplomatskog procesa i da se prostor za kompromis dodatno sužava. Istovremeno, u Vašingtonu, Evropi i Kijevu vode se rasprave o daljoj podršci Ukrajini i mogućim okvirima budućeg sporazuma.
Vojni analitičar Skot Riter ocenio je da je ishod sukoba već odlučen i da Rusija, prema njegovom mišljenju, ima dominantnu poziciju kako na bojnom polju tako i u pregovorima.
On tvrdi da Moskva nastupa iz pozicije pobednika i da zbog toga određuje uslove pod kojima bi eventualni sporazum mogao biti postignut. Prema njegovim rečima, glavni problem pregovora nije Rusija već ukrajinsko rukovodstvo koje, kako navodi, odbija da prihvati ruske zahteve.
Govoreći o američkoj politici, Riter je kritikovao izjave državnog sekretara Marka Rubija o mogućem povlačenju SAD iz procesa pregovora. On smatra da Rubio nema ključnu ulogu u razgovorima o okončanju sukoba i da odluke donose predsednik Donald Tramp i njegov specijalni izaslanik Stiv Vitkof.
Riter je ocenio da u Trampovoj administraciji postoje dve suprotstavljene struje – jedna koja podržava predsednikovu nameru da postigne sporazum sa Rusijom i druga koja zastupa tvrđi pristup prema Moskvi.
Prema njegovoj oceni, administracija je podeljena između ličnosti poput, Džej Di Vensa, Pita Hegseta i Stiva Vitkofa s jedne strane, i Marka Rubija, Majkla Volca i Kita Keloga s druge. Riter tvrdi da ta unutrašnja podela otežava sprovođenje jedinstvene politike prema Rusiji i Ukrajini.
Komentarišući situaciju na frontu, Riter je rekao da Ukrajina pokazuje značajnu otpornost, ali da je ona omogućena stotinama milijardi dolara strane pomoći. On smatra da takav model nije dugoročno održiv i ocenjuje da se ukrajinska država suočava sa procesom postepenog slabljenja. Iako nije želeo da predviđa vremenski okvir, naveo je da je, po njegovom mišljenju, kolaps Ukrajine „neizbežan“.
Posebno je ukazao na zavisnost Kijeva od američkih obaveštajnih podataka. Prema njegovim tvrdnjama, ukrajinske vlasti se oslanjaju na američka upozorenja o lansiranju ruskih raketa, pa bi eventualni prekid razmene obaveštajnih informacija značajno oslabio sposobnost Ukrajine da reaguje na napade.
Riter smatra da Evropa predstavlja jedan od ključnih faktora koji komplikuju pregovore. On je izrazio uverenje da će političke promene u više evropskih država oslabiti sadašnji kurs podrške Kijevu. Kao primere naveo je Rumuniju, Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju, gde očekuje značajne političke promene koje bi mogle da utiču na evropsku politiku prema Ukrajini.
Govoreći o NATO-u, Riter je tvrdio da će Sjedinjene Države smanjivati nivo podrške Alijansi i da će se deo američkih snaga povući iz Evrope. On je ocenio da NATO bez aktivnog američkog učešća ne može da funkcioniše na dosadašnjem nivou, posebno kada je reč o velikim vojnim vežbama.
Na pitanje o ulozi Kine, Riter je rekao da odnosi Vašingtona i Pekinga nemaju značajan uticaj na pregovore o Ukrajini. Prema njegovom mišljenju, Moskva pitanje sukoba sa Ukrajinom posmatra odvojeno od odnosa SAD i Kine i ne pokazuje spremnost da menja svoju poziciju zbog američko-kineskih nesuglasica.
Analitičar je takođe ocenio da Rusija trenutno ne zavisi od poboljšanja odnosa sa Zapadom. Naveo je da se ruska ekonomija prilagodila sankcijama, da je razvila nove trgovinske i investicione veze sa Kinom i Indijom i da eventualno poboljšanje odnosa sa SAD vidi kao dodatnu korist, a ne kao neophodan uslov za svoj razvoj. Kao primer je pomenuo da su kineske i indijske kompanije nastavile da ulažu u Rusiju uprkos zapadnim ograničenjima.
Osvrćući se na moguće uslove za završetak sukoba, Riter je naveo da Moskva, prema njegovoj proceni, insistira na nekoliko ključnih zahteva: trajnom odustajanju Ukrajine od članstva u NATO-u, prihvatanju teritorijalnih promena koje je Rusija proglasila, kao i značajnom smanjenju ukrajinskih vojnih kapaciteta. On tvrdi da rusko rukovodstvo ne pokazuje spremnost da odustane od tih zahteva bez obzira na pritiske sa Zapada.
Riter je ocenio da je problem za Vašington i evropske saveznike činjenica da su godinama učestvovali u obuci i opremanju ukrajinskih oružanih snaga. Prema njegovom mišljenju, Moskva zbog toga današnju ukrajinsku vojsku posmatra kao produžetak NATO struktura.
Govoreći o budućnosti Ukrajine, Riter je izneo tvrdnju da Rusija ne razmatra samo vojna pitanja već i buduće političko uređenje zemlje. On smatra da Moskva želi dugoročne bezbednosne garancije koje bi sprečile povratak Ukrajine u zapadne vojne strukture i trajno je vezale za ruski politički i ekonomski prostor.
Na kraju razgovora, Riter je ocenio da Rusija pregovara „u dobroj veri“, ali isključivo na osnovu onoga što smatra realnim stanjem na terenu. Prema njegovom mišljenju, Moskva neće pristati ni na kakve ustupke koji bi doveli u pitanje rezultate koje je ostvarila tokom sukoba.
On je zaključio da Rusija, kako tvrdi, ne oseća hitnost za postizanje sporazuma, dok Zapad i Ukrajina imaju znatno veći interes da do njega dođe što pre.
