Britanske tajne službe procenjuju kako se u Libiji nalazi 300 ruskih plaćenika iz privatne vojske „Wagner Group“ (rus. Gruppa Wagner), koju povezuju s Evgeniem Prigozinom, biznismenom bliskim predsedniku Vladimiru Putinu.
Prema informacijama medija The Telegraph, vojnici tog paravojnog ustrojenja baziraju se u gradu Bengaziju, na libijskoj obali Sredozemnog mora, a njihov zadatak je da pruže podršku Libijskoj nacionalnoj vojsci (LNV, hrv.) pod zapovedništvom maršala Kalife Haftara, koja nadzire najveći deo istočne Libije. Haftarova vojska sprovodi kampanju zauzimanja najvažnijih nalazišta nafte u toj zemlji. Britanski medij takođe tvrdi kako su ruski plaćenici „pomešani s pripadnicima GRU“ (ruska vojna obaveštajna služba).
[adsenseyu1]
Britanski medij Times takođe se osvrće na istu temu, pozivajući se na svoje izvore, s tim da dodaje, kako vojnici iz „Wagner Groupp“ isporučuju oružje LNV. Pretpostavlja se, navodi taj medij dalje, kako će u slučaju da Rusija nad njom uspostavi nadzor, Moskva moći da zaustavi isporuke nafte iz Libije u Evropu. Takođe se navodi kako Rusija namerava da iskoristi svoje mogućnosti u Libiji za „pranje novca“ ruskih oligarha.
Međutim, britanski mediji, kada je u pitanju Rusija, često izlaze iz okvira novinarskog profesionalizma i zalaze duboko u sferu propagande. Niti Rusija ima dovoljan broj svojih vojnika (najamnika) za bilo kakav pokušaj preuzimanja nadzora nad LNA (iza koje otvoreno stoje i Egipat i UAE, ovaj drugi sa svojim avionima koji učestvuju u Haftarovim operacijama), a još manje nema mogućnosti ni želje za ograničavanje izvoza libijske nafte u Evropu. Tako dramatične izjave, kojima se dodatno pridodaju elementi „pranje novca“ i „ruski oligarsi“ nemaju veze s realnošću. Naime, podsećamo na sledeće:
Iako je prisutnost ruskih najamnika na istoku Libije verovatna (oni deluju i u Srednjoafričkoj Republici u broju od oko 150 vojnika i instruktora), ona ni u kom slučaju nije brojčano velika.
Na libijskom terenu trenutno se nalaze specijalna postrojenja mnogih zemalja (uključujući i britanskih!), velikim delom u tajnim misijama, a Haftarova LNA upravo proteklih nedelja vodi borbe na jugozapadu zemlje s ciljem preuzimanja dva najveća libijska nalazišta nafte pod nadzorom tuareških plemena, od kojih ono veće pripada francuskom „Elf“-u, a manje italijanskom „Ein“-ju.
Na libijskom tlu trenutno se najviše sudaraju upravo francuski i italijanski energetski, a time i politički interesi i planovi, s time što iza onih italijanskih stoje i britanski, a verovatno i američki energetski interesi.
U Libiji su vrlo aktivni francuski padobranci, pre svega na istoku Libije, gde takođe pomažu Kalifi Haftaru u nadzoru ključnih naftnih terminala u libijskim lukama na Sredozemnom moru. Dakle, navoditi da Rusi žele i mogu omesti izvoz libijske nafte u Evropu je čista glupost.
U decembru prošle godine, na velikoj konferenciji za medije, ruski predsednik Vladimir Putin je, govoreći o pripadnicima ruske privatne vojske u Africi, izjavio kako najamnici iz tih redova, „ako ne ,krše ruske zakone, mogu slobodno raditi i prodavati svoje poslovne interese u bilo kojoj tački sveta“.
Sredinom februara u Moskvi je boravio privremeni libijski poverenik Mustafa Abu-Saed, kog je primio Putinov posebni predstavnik za Bliski istok i Afriku i zamenik ministra spoljnih poslova Mihail Bogdanov.
Posebna pažnja, kako je izjavila ruska strana, posvećena je stanju u Libiji i perspektivama unutar-libijskog rešenja sukoba. Pri tom je Moskva „naglasila spremnost za priključenje uspešnom pokretanju libijskog političkog procesa pod egidom UN-a u cilju pronalaska zajedničkog rešenja … i razvoj Libije kao jedinstvene i nezavisne države“.
Može se zaključiti sledeće: nikakve drame ili zločestih ruskih namera u čitavoj ovoj priči nema. Naime, Rusija sada, kao i ključne zemlje Zapada već dugo, jednostavno menja svoju spoljnopolitičku paradigmu i aktivno se uključuje u “veliku igu” svuda gde procenjuje da ima svoje nacionalne interese. To se vidi iz niza primera: od Ukrajine i Sirije, preko Iraka, Jemena i Venecuele, pa do poslednjih govora i javnih obraćanja ruskog predsednika Putina.
To je jednostavno odgovor Moskve na pokušaj njene izolacije od strane SAD-a i to će ona u buduće činiti sviđalo se to nekome ili ne. I u tom smislu je svako iznenađenje ovakvim i sličnim ruskim potezima zapravo licemerno jer je to politika na koju je ruski državni vrh Zapad upozoravao još od čuvene Minhenske konferencije o bezbednosti iz 2007.g., javno ukazujući koje će promene uslediti ukoliko Zapad u svojim strategijama ne bude uvažavao i ruske nacionalne interese.
[adsenseyu4]
U svemu ovom Rusija neće ulaziti u neposredne sukobe niti s Amerikancima niti bilo kojom drugom stranom, osim, naravno, u slučaju da njene snage ili interesi na terenu budu neposredno ugroženi.
A isto tako, to sasvim sigurno neće činiti ni Amerikanci. Sve to zajedno samo je odraz velike globalne geopolitičke bitke i novog međunarodnog poretka koji se uspostavlja na ostacima onog posleratnog, čijih se načela od strane velikih igrača više niko ne pridržava, ili ih se, preciznije, pridržavaju samo ukoliko to njima u određenom trenutku odgovara.
A sve ovo, sasvim sigurno, dobro znaju inače izvrsno obavešteni britanski mediji, koji su, ne tako davno, pisali i kako ruske pomorske snage koje su stacionirane u libijskom akvatoriju Sredozemnog mora žele – ni manje ni više nego da zauzmu Gibraltar.
Zoran Meter (geopolitika.news)
