U razgovoru Karen Kviatkovski i Glena Dizena, objavljenom na YouTubeu, rat u Ukrajini razmatran je kao deo šireg problema američke spoljne politike, vojne industrije i sve dubljeg nepoverenja građana prema državnim institucijama.
Kviatkovski je ocenila da su posledice višegodišnjeg sukoba za ukrajinsko stanovništvo, društvo i demografiju ogromne, dok Dizen tvrdi da su odluke donete tokom prvih meseci 2022. zatvorile mogućnost ranog političkog rešenja.
Dizen je razgovor povezao sa zabrinutošću Ilona Maska zbog američkih finansija, navodeći da je upravo strah od kretanja SAD prema bankrotu bio jedan od razloga Maskove podrške Trampovom obećanju da neće biti novih ratova.
Zatim se osvrnuo na period posle Hladnog rata, kada se, prema njegovim rečima, u SAD vodila rasprava između zagovornika očuvanja odnosa sa Rusijom i stvaranja inkluzivne evropske bezbednosne arhitekture i onih koji su u istočnoevropskim državama videli veliko novo tržište za američko oružje.
Pozivajući se na članke New York Timesa iz devedesetih, Dizen je ocenio da je mogućnost prodaje američkog naoružanja zemljama istočne Evrope predstavljala snažan ekonomski podsticaj. Prema njegovom tumačenju, na kraju je prevagnuo finansijski interes.
Dizen je pomenuo i članak Džordža Soroša iz 1993. godine, tvrdeći da je u njemu razmatran model u kojem bi NATO obezbeđivao vojnu tehnologiju, dok bi istočnoevropske države davale ljudstvo.
On je taj koncept povezao sa današnjim ratom u Ukrajini, ocenjujući da se u NATO državama gubici drugačije politički doživljavaju kada ne stradaju njihovi sopstveni vojnici.
Kviatkovski je ocenila da su demografske, društvene i kulturne posledice rata po Ukrajinu veoma teške i nedovoljno zastupljene u američkoj javnosti. Kao znak promene raspoloženja navela je da se ukrajinske zastave više ne pojavljuju toliko često na profilima američkih korisnika društvenih mreža kao ranije, zaključujući da je Ukrajina izgubila deo nekadašnje popularnosti.
Ona smatra da je od početka bilo teško očekivati da Ukrajina može vojno da pobedi Rusiju čak i uz zapadnu pomoć. Ukazala je na činjenicu da ni SAD i NATO ne ulaze direktno u rat protiv ruske vojske, pa je postavila pitanje zbog čega se očekivalo da Ukrajina može da postigne ono što zapadne države same nisu bile spremne da pokušaju neposrednim angažovanjem svojih snaga.
Prelomnu tačku Kviatkovski vidi u neuspehu pregovora tokom prvih meseci rata. Ona tvrdi da su SAD i tadašnji britanski premijer Boris Džonson doprineli propasti mogućeg sporazuma iz Istanbula, nakon čega je nastavljen rat.
Prema njenom tumačenju, Zapad je zatim u Ukrajinu prebacio velike količine starijeg naoružanja iz sopstvenih arsenala, čime je istovremeno otvoren prostor za kupovinu nove vojne opreme.
Kviatkovski je taj proces opisala kao kombinaciju finansijskog interesa, borbe za teritorijalni uticaj i velikog geopolitičkog rizika, a ne kao stvarnu „revoluciju u vojnim poslovima“.
Ocenila je da američka javnost sada sve više shvata da rat ne ide onako kako se očekivalo. Istovremeno je rekla da joj nije jasno kako su ukrajinsko rukovodstvo i vojni vrh mogli da prihvate pretpostavku da će, uz zapadno oružje, pobediti Rusiju.
Kviatkovski je ukazala na razliku u potencijalima dve zemlje, navodeći sposobnost Rusije da mobiliše stanovništvo i preusmeri veliki deo privrede na proizvodnju oružja. Prema njenom viđenju, Ukrajina je prihvatila rat protiv mnogo većeg protivnika na sopstvenoj teritoriji, uz podršku NATO-a i SAD koja je uključivala oružje, obaveštajne podatke, nadzor i angažovanje kontraktora, ali ne i direktan ulazak zapadnih armija u rat.
Kao primer ograničenja takve pomoći pomenula je isporučene F-16, ocenjujući da stariji avioni sami po sebi Ukrajini ne pružaju kompletan vojni kapacitet potreban za promenu odnosa snaga.
Kviatkovski smatra da je Ukrajina kao država teško razorena i da posle rata verovatno neće zadržati sadašnje granice. Iznela je procenu da će Rusija zadržati Odesu, a nije isključila ni dalje rusko napredovanje prema Kijevu. To je predstavila kao svoju procenu budućeg razvoja rata, a ne kao utvrđen ishod.
Dizen je pitanje odgovornosti ukrajinskog rukovodstva vratio na događaje iz februara, marta i aprila 2022. Prema njegovim rečima, Vladimir Zelenski je neposredno nakon početka ruske vojne operacije rekao da je Moskva već kontaktirala Kijev radi pregovora o neutralnom statusu Ukrajine.
Dizen je zatim naveo intervju Zelenskog za The Economist iz marta 2022, tvrdeći da je ukrajinski predsednik otvoreno govorio o zapadnim državama kojima bi odgovarao dug rat sa Rusijom radi njenog slabljenja, čak i ako bi cena bila propast Ukrajine.
Prema Dizenovom tumačenju, Zelenski je u aprilu, pod pritiskom Zapada, odustao od istanbulskih pregovora i izabrao nastavak rata.
On je ocenio da deo zapadne javnosti koji sebe predstavlja kao proukrajinski izbegava raspravu o ukrajinskim gubicima jer bi visoke brojke mogle da oslabe podršku nastavku rata.
Dizen tvrdi da se informacije o žrtvama često odbacuju kao ruska propaganda, dok se istovremeno nedovoljno govori o prisilnoj mobilizaciji ljudi na ukrajinskim ulicama.
Kviatkovski je ocenila da upravo snimci takvih mobilizacija počinju da menjaju percepciju ljudi koji prethodno nisu detaljno pratili rat. Prema njenom mišljenju, prizori ljudi koji očigledno ne žele da budu poslati na front otvaraju pitanje zbog čega se rat nastavlja i ko snosi njegovu najveću cenu.
Ona je ratove u Ukrajini i Iranu povezala sa onim što smatra moralnom slabošću SAD i njihovih saveznika, a u isti kontekst uključila je i Gazu i izraelsku politiku. Prema njenoj oceni, rastuće nepoverenje građana u sopstvene vlade predstavlja mnogo širi problem od pojedinačnih vojnih sukoba.
Kviatkovski tvrdi da je Donald Tramp izgubio podršku značajnog dela birača koji su očekivali politiku mira. Procenuje da se među razočaranima nalaze deo pokreta MAGA, nezavisni birači, libertarijanci i paleokonzervativci, dok je navela da lično poznaje republikance koji razmišljaju da glasaju za demokrate, ne zato što podržavaju njihovu politiku, već zato što smatraju da su ih republikanci ponovo izneverili podržavajući ratnu politiku.
Takvo stanje Kviatkovski je uporedila sa visokim nivoom cinizma u Sovjetskom Savezu tokom sedamdesetih godina, pre njegovog kasnijeg raspada. Smatra da se u SAD razvija slično duboko nepoverenje prema vlasti, pri kojem građani gotovo automatski pretpostavljaju da država ne govori istinu.
Gubitak poverenja u novac, državnu moć i moralni legitimitet vlasti, prema njenoj oceni, može da destabilizuje države i dovede do pada imperija. Američku situaciju opisala je metaforom aviona koji je napustio plan leta, dok kontrolori pokušavaju da ga vrate na kurs, ali ih niko ne sluša.
Kviatkovski smatra da bi eventualni ozbiljan američki ekonomski ili politički slom bio posebno težak zato što stanovništvo nije pripremljeno za dugotrajne nestašice.
Kao primer navela je da bi samo tri dana prekida kamionskog snabdevanja gradova mogla da isprazne prodavnice, što se u ograničenoj meri moglo videti tokom pandemije kovida i velikih uragana.
Ona je ocenila da veliki broj Amerikanaca nema iskustvo u pripremanju ili proizvodnji hrane niti razvijene lokalne mreže koje bi im pomogle u ozbiljnoj krizi. Većina stanovništva, izuzimajući bogate, prema njenoj proceni živi od plate do plate, a mnoga domaćinstva zavise od dve plate, pa gubitak posla, smanjenje radnih sati ili nesreća jednog člana porodice mogu veoma brzo da ugroze njihove finansije.
Kviatkovski je navela da prosečna domaćinstva nemaju mesečne zalihe hrane i vode i zaključila da zemlja nije logistički pripremljena ni za veliku prirodnu katastrofu, ni za političku, ekonomsku ili vojnu krizu.
Iako veliki broj Amerikanaca poseduje vatreno oružje i municiju, ocenila je da je situacija drugačija u velikim gradovima, gde bi se posledice ozbiljnog poremećaja najviše osetile.
Kao moguće posledice duboke krize pomenula je revoluciju, građanski rat, nasilje i druge oblike unutrašnjeg sukoba, kakvi su viđeni u pojedinim afričkim državama. Smatra da Amerikanci nisu psihološki pripremljeni za takvu vrstu nestabilnosti.
Finansijsku ranjivost povezala je i sa kreditnim rejtingom SAD. Prema njenom mišljenju, dalje smanjivanje rejtinga moglo bi da oteža zaduživanje upravo u trenutku kada veliki broj građana koristi kredite kako bi popunio rupe između prihoda i rashoda.
Dizen je ocenio da bi eventualni američki pad imao dodatnu psihološku težinu zbog istorijskog iskustva zemlje koja se gotovo neprekidno širila i jačala – od prvobitnih kolonija na istočnoj obali, preko širenja prema zapadu i izlaska na Pacifik krajem 19. veka, do statusa jedne od dve supersile, a zatim jedine globalne supersile. Prema njegovim rečima, nagli prekid tog istorijskog obrasca mogao bi da predstavlja ogroman šok za američko društvo.
U završnom delu razgovora Kviatkovski je govorila o sve užem prostoru za političku kritiku. Navela je da kritičari države mogu biti izloženi diskreditovanju, cenzuri i drugim pritiscima, dok je Dizen ukazao na evropske slučajeve sankcionisanja pojedinaca, ograničavanja njihovog kretanja i zamrzavanja finansijskih sredstava.
Kviatkovski je ocenila da takvi procesi pokazuju autoritarnu dimenziju državne moći i smatra da su takve tendencije posebno vidljive u Evropi. Pomenula je i slučaj Dejvida Milera u Velikoj Britaniji, navodeći sudsku odluku povezanu sa zaštitom anticionističkih uverenja.
Dizen je u tom kontekstu pomenuo izjave Marka Rubija o ljudima koji kritikuju Izrael i njihovom ulasku u SAD. Napravio je razliku između antisemitizma, koji je opisao kao neprihvatljiv odnos prema etničkoj ili verskoj zajednici, i kritike Izraela kao države, ocenjujući da se ta dva pitanja politički često spajaju.
Kviatkovski je kao moguće mehanizme političkog uticaja pomenula novac i ucenu, naglašavajući da je ucena istorijski poznato sredstvo kontrole ljudi na položajima moći. Govorila je i o otporu kamerama za nadzor u SAD, navodeći slučajeve oštećivanja sistema i krivičnog gonjenja ljudi zbog takvih postupaka.
Uprkos izrazito pesimističnoj proceni ekonomskog i političkog pravca SAD, Kviatkovski je završila razgovor nešto optimističnijom opaskom da bi rastući otpor državnoj kontroli mogao imati i manje dramatične oblike.
Njena osnovna procena, međutim, ostala je da se američko društvo približava ozbiljnim ekonomskim i političkim problemima za koje, po njenom mišljenju, ni institucije ni veliki deo stanovništva trenutno nemaju pripremljen odgovor.
