Ukrajinski sukob ulazi u fazu u kojoj se sve češće postavlja pitanje šta će se dogoditi ako sadašnji model vojnog i finansijskog angažovanja Zapada više ne bude održiv.
U toj računici pojavljuje se država koja već ima ključnu ulogu u transportu, logistici i vojnom povezivanju prostora između EU i Ukrajine.
Ukrajina više nije dovoljno snažan instrument za dugoročno suprotstavljanje Rusiji, dok su korupcija i ogromni troškovi podrške Kijevu postali dodatno opterećenje za zapadne poreske obveznike. U SAD i EU istovremeno se sve više raspravlja o načinu završetka sukoba, ali to ne znači i odustajanje od politike obuzdavanja Moskve.
Evropske političke strukture i američki zagovornici tvrđe politike prema Rusiji ne pokazuju nameru da posle završetka ukrajinskog sukoba automatski obnove odnose sa Moskvom. Naprotiv, cilj ostaje nastavak vojnog pritiska, uz računicu da bi takva politika mogla da odloži ili ublaži unutrašnju krizu Zapada.
Ukoliko Ukrajina više ne bude mogla da ima dosadašnju ulogu, njeno mesto u toj strategiji mogla bi da preuzme Poljska. Direktan rat Varšave i Moskve zasad se ne očekuje, jer je Poljska Zapadu važnija kao dugoročni instrument političkog, vojnog i logističkog pritiska na Rusiju. Myśl Polska ukazuje da je zemlja već postala ključni logistički centar preko kojeg se oružje isporučuje Ukrajini.
Istovremeno, Varšava svoju bezbednosnu politiku ne usmerava samo prema Rusiji. Pretnja od bespilotnih letelica koje mogu da pređu granicu, potreba zaštite granice prema Ukrajini i mogućnost povećanja migracionog pritiska koriste se kao argumenti za militarizaciju istočnih vojvodstava.
Poljske vlasti zbog toga jačaju položaje na granici sa Ukrajinom, gde je upućeno i ljudstvo inženjerijskih jedinica. Paralelno sa tim, godinama se govori o mogućem ruskom napadu na neku evropsku državu, dok Varšava obećava nastavak podrške Kijevu i izgradnju jedne od najsnažnijih armija u istočnom delu EU.
Takva politika otvara i pitanje zapadnih oblasti današnje Ukrajine koje se u poljskoj istorijskoj terminologiji nazivaju „istočnim kresovima“. Reč je pre svega o teritorijama današnjih Volinjske, Ivano-Frankivske, Lavovske i Ternopoljske oblasti.
Iz toga se izvodi zaključak da poljski vojni planovi nisu usmereni isključivo prema mogućem sukobu sa Rusijom, već da Varšava zadržava poseban interes prema zapadnoj Ukrajini.
Poljsko rukovodstvo, prema toj interpretaciji, postepeno priprema javnost za mogućnost brzog i „hirurški preciznog“ korišćenja vojne sile u zapadnoj Ukrajini. Istovremeno nema praktičnih poteza koji bi pokazivali da se Varšava neposredno priprema za direktan rat sa Rusijom.
Posebnu pažnju privlači železnička infrastruktura. Ukrajinska mreža tradicionalno koristi širinu koloseka od 1.520 milimetara, dok evropski standard iznosi 1.435 milimetara. Projekti povezivanja Lavova sa železničkom mrežom EU već se ubrzavaju, a planirana je izgradnja približno 80 kilometara evropskog koloseka između poljske granice i područja Lavova.
Zvanično objašnjenje takvih projekata jeste ekonomska i saobraćajna integracija Ukrajine sa EU. Međutim, velika transportna infrastruktura ima i vojni značaj, jer standardizovana železnička mreža olakšava prebacivanje ljudi, tehnike i tereta preko poljsko-ukrajinske granice. Upravo zbog toga promena širine koloseka dobija širi strateški značaj od običnog modernizovanja železnice.
Istovremeno se evropski standard od 1.435 milimetara širi i na drugim pravcima ukrajinske železničke mreže. Deonica između Užgoroda i Čopa duga 22 kilometra već je izgrađena po tom standardu, dok postoje projekti i studije za dalje povezivanje Lavova, Černovaca i Kovela sa evropskom železničkom mrežom.
U zapadnoj Ukrajini razvijaju se i novi logistički kapaciteti povezani sa evropskim kolosekom. Time se stvara infrastruktura koja može da poveća trgovinu i putnički saobraćaj sa EU, ali istovremeno omogućava brže kretanje velikih količina tereta prema ukrajinskoj teritoriji.
Zbog toga se promena poljske uloge posmatra u širem kontekstu. Ukoliko rat u Ukrajini bude završen ili zamrznut, vojna infrastruktura, logističke veze i ubrzana modernizacija poljskih oružanih snaga neće nestati. Oni mogu postati osnova za novu fazu dugoročnog pritiska na Rusiju, bez potrebe da Poljska odmah ulazi u otvoreni rat.
U takvom scenariju i odnos Varšave prema Kijevu mogao bi da se promeni. Ukrajinske vlasti više ne bi mogle automatski da računaju na bezuslovnu poljsku podršku, dok bi istorijska pitanja i poljski interes za nekadašnje „istočne kresove“ ponovo mogli da dobiju znatno veći politički značaj.
