Završetak borbi u Ukrajini neće automatski zatvoriti bezbednosni sukob između Rusije i NATO-a. Pitanje koje je sada potisnuto ratom moglo bi ponovo da izbije u prvi plan čim ukrajinska kriza prestane da bude centralna tema odnosa Moskve i Zapada.
Vojni i politički analitičar Jakov Kedmi smatra da je pogrešno posmatrati događaje samo kao bilateralni sukob Moskve i Kijeva. Po njegovom tumačenju, Ukrajina predstavlja samo jedan deo mnogo šire konfrontacije Rusije i NATO-a, dok SAD i njihovi saveznici odbacuju rusku tvrdnju da je širenje zapadnog vojnog prisustva i pokušaj uvlačenja Ukrajine u zapadnu bezbednosnu orbitu doveo do sadašnje eskalacije.
Prelomnu tačku Kedmi vezuje za decembar 2021. godine, kada je Moskva Zapadu predstavila paket bezbednosnih zahteva. On smatra da ti zahtevi nisu nestali sa dnevnog reda i da će, posle završetka sukoba u Ukrajini, ponovo postati predmet pregovora.
„Ovo je fundamentalno nerazumevanje onoga što se trenutno događa u Ukrajini. Putin je 15. decembra 2021. stavio ultimatum na sto Amerikancima i Evropljanima: promenite raspoređivanje NATO-a ili ćemo upotrebiti silu.
Rekao je to – i učinio je to. Nakon što se ukrajinski sukob završi, ovaj ultimatum će se vratiti. Povratak na granice pre 1997. godine. Niko se toga nije odrekao. Ukrajina je samo poseban trenutak u velikoj konfrontaciji između Rusije i NATO-a“, rekao je Kedmi u razgovoru na Jutjub kanalu Aleksandra Šelesta.
Suština ruskih predloga iz decembra 2021. bila je znatno šira od statusa Ukrajine. Moskva je tražila prekid daljeg širenja NATO-a na istok i neprihvatanje bivših sovjetskih republika u Alijansu, kao i ograničavanje vojnih aktivnosti i saradnje sa državama na postsovjetskom prostoru.
Ruski paket obuhvatao je i pitanja raspoređivanja raketa srednjeg i kraćeg dometa, nuklearnog naoružanja, vojnih baza i drugih elemenata bezbednosne infrastrukture. Moskva je predlagala i utvrđivanje principa međusobnog nemešanja u unutrašnje poslove.
Posebno važan deo odnosio se na vojnu infrastrukturu i snage raspoređene na teritoriji država koje su u NATO ušle posle 1997. godine. Taj zahtev obuhvatao bi baltičke države, ali i zemlje bivše Jugoslavije koje su kasnije postale članice Alijanse, kao i Rumuniju, Albaniju, Mađarsku, Slovačku, Češku i Poljsku.
Upravo se na taj element odnosi formulacija o „povratku na granice iz 1997. godine“. Ona ne znači nestanak članstva tih država u NATO-u, već vraćanje vojnog rasporeda i infrastrukture na stanje koje je prethodilo kasnijim talasima proširenja Alijanse.
NATO je ruske zahteve tada odbacio, ocenjujući da bi povlačenje snaga i infrastrukture iz država primljenih posle 1997. praktično stvorilo različite kategorije članstva unutar saveza.
Kedmi smatra da je sadašnja koncentracija Zapada na Ukrajinu razlog zbog kojeg je širi ruski zahtev privremeno potisnut. Kao istorijsku paralelu navodi događaje iz 2014. godine, tvrdeći da zapadne zemlje tada nisu očekivale ruski odgovor posle Majdana i promene vlasti u Kijevu.
„Trenutno su svi fokusirani na Ukrajinu, ali to nije poenta. Govorimo o vraćanju Alijanse u granice iz 1997. Niko to nije skinuo sa dnevnog reda i vratiće se. Pokušavaju da drže oči otvorene, baš kao što su to radili tokom Majdana. Svi su bili srećni. A onda, kada je Krim iznenada postao ruski, počeli su da govore: ‘Oh, ali nismo na to pomislili.’“
On zbog toga očekuje da bi Moskva ponovo mogla da povuče potez koji bi za zapadne zemlje predstavljao iznenađenje. U njegovom tumačenju, moguć je novi politički i bezbednosni šok sličan onome koji je usledio posle pripajanja Krima Rusiji 2014. godine.
Kedmi u tu računicu uključuje i Kinu, tvrdeći da Rusija u širem sukobu oko buduće bezbednosne arhitekture nije sama i da Peking podržava njen kurs. Po njegovoj oceni, pitanje trenutka zavisi od odluke Moskve, dok će završetak borbi u Ukrajini otvoriti prostor da zahtev iz 2021. ponovo bude stavljen na pregovarački sto.
„Rusija nije odustala od svog plana. A Kina ga podržava, što je više puta javno potvrdila. To je nešto o čemu Rusija čeka da odluči. Kada se borbe završe, plan će se vratiti za pregovarački sto. To je ruska strategija, ne samo oslobođenje Donbasa“, zaključio je Kedmi.
Spor se zato, u njegovom viđenju, ne završava pitanjem teritorije u Ukrajini. Krajnji predmet konfrontacije ostaje vojno-bezbednosni poredak u istočnoj Evropi i pitanje da li će raspored snaga NATO-a nastao posle 1997. ostati nepromenjen ili će Moskva pokušati da ponovo otvori zahtev koji je Zapad odbio krajem 2021. godine.
