Rusija ovde nema dobrih opcija. Ruska vojna odmazda u igru uvodi proizraelsko američko javno mnjenje i establišment Vašingtona.
Tehnički je moguće da je ruski avion za nadgledanje Il-20 oboren samo kao rezultat gluposti i nesposobnosti sa izraelske i sirijske strane, i bez opakog izraelskog plana da to namesti. Oružane snage su uvek među najglupljim i najnesposobnijim vladinim birokratijama, tako da je to u domenu mogućnosti.
[adsenseyu1]
Bez obzira na to, činjenica da Izrael ovog puta nije dao adekvatno upozorenje Rusiji je jak indikator da su IDF u najmanju ruku želele da iskoriste ruski avion tamo kako bi pokrili svoje borce, za šta su morali znati da bi stvorilo određeni rizik, piše russiainsider.
Ako je tako, onda je Izrael mogao to uraditi sigurno znajući da ako Sirijci raznesu ruski avion na nebu – čak i ako su IDF na kraju odgovorne – to je dobitna situacija za Izrael.
Razmislite o tome. Samo nekoliko sati nakon opozivanja ofanzive na Idlib u masivnom ustupku Erdoganu i indirektno Zapadu, Putinu je vraćeno tako što je ruski vojni avion oboren kao rezultat izraelskog napada na Siriju. Pričamo o gađanju jajima u facu.
Kada je Turska napala iz zasede i oborila ruski Su-24 na sirijsko-turskoj granici u novembru 2015. godine, Moskva je ograničila svoj odgovor na ekonomske sankcije. Ovo je na kraju pomoglo umanjenju obima turskih ambicija u Siriji. Međutim, okončanje uvoza paradajza neće mnogo impresionirati Izrael.
Ako se Putin drži samo ekonomskih i diplomatskih sredstava odmazde, Rusija će izgledati realtivno slabo. Ovo će ohrabriti ratne huškače u Vašingtonu koji će lakše prodati ideju da maltretiranje Rusije u Siriji i udaranje Asada zapravo ne rizikuje Treći svetski rat – time povećavajući šanse za ono što Izrael zaista želi u Siriji; više haosa i da se rat nikad ne završi.
[adsenseyu1]
Istovremeno, ako se Rusija zaista vojno osveti, to – zahvaljujući izuzetnoj količini simpatije koju Izrael uživa u SAD – takođe povećava verovatnoću onoga što Izrael želi.
Zamislite, na primer, da Rusija izjavi da će njene snage u Siriji od sada pod određenim okolnostima aktivno učestvovati u odbrani zemlje domaćina protiv izraelskih vazdušnih udara i zapravo pucati na njih sledeći put. Kakav efekat bi to imalo?
Verovatan rezultat bi bio ratna groznica u SAD. Ćaknuti protestantski evangelisti, liberali koji mrze Rusiju i Trampovi “Izrael na prvom mestu“ bi se mogli ujediniti pod zastavom zaštite sićušnog, odvažnog, demokratskog Izraela od pretećeg ruskog medveda.
To bi bilo kao priča o gruzijsko-ruskom ratu iz 2008. godine (u kom je Gruzija napala još manju Južnu Osetiju zajedno sa ruskim mirovnim snagama), osim što bi to odjeknulo mnogo dalje jer je u pitanju sveti Izrael.
Za Rusiju, njihovi odnosi sa SAD bi se još više pogoršali, više američkih sankcija bi bilo izvesno (već jeste, ali bi se tempo povećao), a šanse da se američki mišići protegnu u Siriji, i povezane opasnosti američko-ruskog sukoba u regionu, bi porasle. U međuvremenu, za Izrael bi rezultat bio skok popularne i diplomatske podrške od Amerikanaca uz moguće povećanje vojne pomoći. Nije loše, zar ne?
Neizbežno, šta god da se desi, neki će zavrištati kritikujući Putina jer ne čini dovoljno toga da obnovi rusku vojnu čast. Drugi će dovesti u pitanje mudrost uspostavljanja rada u Siriji 2015. godine, kada su Izraelci i Amerikanci već bili duboko uključeni u sukob, i uopšteno uključivanje Rusije u ovu opasnu zbrku. I jedni i drugi će biti u pravu.
U pravu će takođe biti i oni koji će istaći da je ruska intervencija (bilo koji nevini civili koje su ubili ili osakatili usput) u Siriji učinila dosta dobrog, ali da ni ruski ni sirijski položaj nije svemoćan i da je ponekad pametnije progutati ponos i držati oči na liniji cilja.
Naravno, drugi će reći da sa odloženom, i potencijalno otkazanom, ofanzivom na Idlib Putin možda već pokazuje znakove da je možda srećan, ili možda razmišlja mudrije, da ostavi stvari samo napola završene.
Webtribune.rs
