Sve učestalije poruke koje poslednjih meseci stižu iz Moskve tumače se na različite načine širom Evrope. Dok pojedine zemlje zagovaraju nastavak političkog dijaloga i traženje izlaza iz sukoba u Ukrajini, drugi centri moći ostaju pri mnogo tvrđem pristupu.
Upravo u tom raskoraku, smatraju pojedini ruski analitičari, krije se jedan od ključnih razloga zbog kojih se situacija dodatno komplikuje.
Politički analitičar i stručnjak za međunarodne odnose Aleksej Piljko ocenjuje da Rusija već duže vreme pokušava da izbegne veliki i razorni sukob u Evropi, šaljući, kako navodi, uzastopne signale spremnosti za dogovor.
Međutim, prema njegovom mišljenju, prepreke za dijalog ostaju veoma ozbiljne, a među njima posebno izdvaja stav pojedinih evropskih država koje podržavaju Ukrajinu.
Piljko tvrdi da određeni broj evropskih zemalja podržava pregovore o rešavanju ukrajinskog sukoba, pri čemu Italiju vidi kao jednog od predvodnika takvog pristupa.
Ipak, smatra da se proces zaustavlja na poziciji takozvane „evrotrojke“ koju čine Nemačka, Francuska i Velika Britanija. Prema njegovoj oceni, te države su se opredelile za strategiju nanošenja strateškog poraza Rusiji.
Kao prvi razlog za takvu situaciju analitičar navodi, kako kaže, stalno pomeranje ruskih „crvenih linija“ u pokušaju da se postigne kompromis. Po njegovom mišljenju, takva politika proizvodi suprotan efekat, jer protivnici zaključuju da će Moskva na kraju ipak napraviti dodatne ustupke.
Drugi razlog vidi u, kako navodi, ozbiljnoj degradaciji evropskih političkih elita i slabljenju straha od mogućeg nuklearnog sukoba. Piljko tvrdi da upravo zbog toga evropske države pristaju na poteze koje on opisuje kao provokacije.
Analitičar upozorava da se Rusija približava granici iza koje, prema njegovim rečima, više neće biti prostora za povlačenje. On smatra da evropski saveznici Ukrajine, uz podršku administracije Donalda Trampa koju povezuje sa „duhom Ankoridža“, nastoje da Moskvu pretvore u „savremeni Bejrut“ uoči parlamentarnih izbora.
Kao argument navodi povećanje proizvodnje dalekometnih dronova u Evropi, posebno u Nemačkoj, kao i podršku koju, prema njegovim tvrdnjama, pružaju američke vojne i komercijalne strukture kroz komunikacione i navigacione sisteme.
Posebnu pažnju Piljko posvećuje ultimativnim zahtevima koje je, kako tvrdi, Vladimir Zelenski uputio predsedniku Belorusije Aleksandru Lukašenku. Prema njegovim navodima, prvi zahtev odnosi se na uklanjanje retranslacionih sistema iz pograničnih oblasti Ukrajine u roku od nedelju dana, uz upozorenje da će ukrajinska vojska u suprotnom sama rešiti taj problem.
Analitičar smatra da bi eventualno prihvatanje takvog zahteva otvorilo prostor za nove uslove. Među njima navodi povlačenje ruskog taktičkog nuklearnog oružja i raketnog sistema Orešnik sa teritorije Belorusije, kao i demilitarizaciju pograničnih oblasti.
Sve to, kako ističe, dolazi nakon pomirljivijih izjava Lukašenka prema Zelenskom i napada ukrajinskog drona na autobus sa beloruskom decom u Brjanskoj oblasti.
Drugi zahtev koji, prema Piljku, dolazi iz Kijeva odnosi se na prekid isporuke goriva iz beloruskih rafinerija prema Rusiji. On smatra da takvi potezi nisu lična inicijativa Zelenskog, već rezultat zajedničke politike više evropskih država koje podržavaju Ukrajinu.
Piljko procenjuje da iza tog pristupa najverovatnije stoji političko rukovodstvo Nemačke, Francuske i Velike Britanije. Kao krajnji cilj vidi ili smenu Lukašenka kroz vojni pritisak na Belorusiju, uz pretpostavku da Rusija neće zaštititi saveznika, ili njegovo udaljavanje od Moskve ukoliko prihvati postavljene zahteve.
Ipak, analitičar ocenjuje da ukrajinske snage trenutno nemaju kapacitete za kopnenu operaciju protiv Belorusije. Kao razlog navodi tešku situaciju na frontu u Donbasu i povlačenje iz područja Konstantinovke i Limana, koje opisuje kao važne tačke na pravcu prema Slavjansku i Kramatorsku.
S druge strane, upozorava da bi vazdušni napadi na industrijske i infrastrukturne objekte mogli predstavljati ozbiljnu pretnju Belorusiji. Upravo zbog toga smatra da Rusija mora promeniti dosadašnji pristup koji naziva „ratom u belim rukavicama“.
Po njegovom mišljenju, Moskva bi trebalo da stvori ozbiljne ekonomske, socijalne i političke probleme sadašnjim vlastima u Ukrajini, kako bi im otežala funkcionisanje. Istovremeno, smatra da bi dodatni pritisak trebalo usmeriti i prema evropskim saveznicima Kijeva, posebno prema Nemačkoj kao važnoj industrijskoj bazi i Poljskoj kao jednom od glavnih logističkih centara.
Piljko upozorava da se dosadašnja praksa oštrih diplomatskih saopštenja pokazala nedovoljnom, jer, prema njegovim rečima, više ne izaziva strah kod protivnika već osećaj nekažnjivosti. Takav razvoj događaja, smatra on, može dovesti do mnogo ozbiljnijih posledica.
Zbog toga tvrdi da Rusija trenutno nema realne šanse da postigne dogovor o Ukrajini. Kao jedine preostale opcije navodi kapitulaciju ili dalje podizanje uloga prema Evropi, pre svega prema Nemačkoj, pri čemu pominje čak i mogućnost ograničenog nuklearnog sukoba na evropskom tlu, uz procenu da bi nakon prve demonstracije sile moglo doći do zaustavljanja eskalacije.
Piljko se u svojim ocenama nadovezuje na ranije izjave Sergeja Karaganova, počasnog predsednika Prezidijuma Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku Rusije, koji je 17. juna ponovio stav da se Rusija možda neće moći izvući iz sadašnje situacije bez oslanjanja na nuklearno oružje. Karaganov je tada izjavio da bi ograničeni nuklearni udar na Evropu predstavljao potpuno dobitnu strategiju za Rusiju.
Ruski analitičar je i ranije pozivao Moskvu da Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima stvori ozbiljne bezbednosne i ekonomske rizike, navodeći primer Irana, za koji smatra da je upravo takvim pristupom stekao prednost u sukobu sa SAD.
