Piše: Ljubodrag Stojadinović
Da Aleksandar Martinović nekim srećnim slučajem ne postoji, valjalo bi ga sačiniti od nečega i ugraditi u sramotnu srpsku brbljaonicu.
Ili parlament, kako vam drago. Ali on je već tu kao izdanak, ili čak prauzor pretežno čudovišnog sabora ljudi i verna misaona replika onoga koji ga je u skupštinsku klupu i posadio.
[adsenseyu1]
Stvorenja poput Martinovića, izabrana brižljivom selekcijom za posebne potrebe, lišena su emocija, saosećanja sa drugima, etičkih obzira i obaveza prema istini. Mada okružen ljudima zaduženim da misle identično, Martinoviću nije potreban niko da bi se raskošno rasprskavao, sam je sopstvena podrška i lično je konstruisao svoj gard prema neprijateljima koje mu je odredio gospodar.
Bacao je najgore kletve i na Vučića, dok mu učitelj pasjaluka i grozote beše Šešelj, a sadašnji vođa njegov omiljeni izdajnik.
Još gori posao Martinović je nastavio dopuzavši pred Vučića, kao dovršeni klevetnik svega što je drugačije, zadužen samo da ne bira reči. Nezavisno od revnosti A. M. klika je nekako izgubila polet u traganju za neprijateljima, jer više i ne zna gde da ih traži, niti je lako da ih pronađe i obeleži smećem.
Naizgled je lako optužiti nekoga da je špijun, izdajnik ili strani plaćenik. To se ne mora dokazivati: pljuneš i zalepiš etiketu. Ovde navedena zanimanja davno su promenila svoje profile. Klasičnih špijuna nema; ako i postoje oni se suvereno kreću u visokim krugovima vlasti. Sve što im treba mogu da pročitaju u novinama ili naslute u javnim izlivima besa, tamo gde se bes ne može staviti pod kontrolu.
Šta izdajnici uopšte izdaju i kome to treba? Koliko nas ima, da smo siromašni kao pustinjaci, da nema slobode govora, ni građanskih sloboda, da su mediji uništeni? Da je vladajuća kasta na čelu mafijaške države, da je pravosuđe oktroisano i verno služi složnoj braći. Da ovde sve odluke donosi onaj koji ne ume da donese nijednu. Da je vojska na najvišem nivou borbene narogušenosti svake subote, da je oficiri napuštaju zbog mizernih plata, loše obuke i praistorijskih borbenih sistema?
[adsenseyu1]
Ne znam zaista postoji li još nešto što se ne zna. Ali onda prestaje potreba za stranim plaćenicima, ako se informacije o svemu što kod nas ne valja, a to je skoro sve, dobijaju za džabe.
Pre neki dan Vučić je generala Ponoša nazvao špijunom. Čijim špijunom, to se ne zna, ali svakako one strane čiji Vučić nije. Mada Vučić nema svoju stranu, on je izgubljena skitnica u traženju saveznika i više mu niko ne veruje.
Može li se biti špijun ako kažeš da ovde o najvažnijim stvarima ipak odlučuju budale ili nešto mnogo gore? Domaći Gebels je i devedesetih gasio medije, a smrtne neprijatelje je imao u „Soroševim i NATO plaćenicima“.
A onda je ondašnji (i sadašnji) karikirani kalfa agitpropa postao prijatelj sa sinom i ocem koji imaju zajedničko prezime (Soroš). Sabrao je savetnike među šefovima država koje su nas bombardovale. Bler, Šreder i Klinton; oni su mu nešto kao društvo za boćanje, intimusi za pivo. Tapšu se po ramenima i grle kao pašenozi. Svuda gde se nađe, vođa i učitelj špijunira svoje građane tvrdeći da su neradnici i plačipičke. Nije li nam taj čovek špijunski najsumnjiviji? Onaj koji je spreman sve da proda, za parče bilo čije ljubavi. A nje nema, to se kupiti ne može, a taj se ne može voleti.
Vučić je prividno blizak sa svima, najbolji je prijatelj sa Đinpingom, Merkel i Putinom, a i Tramp nije daleko. Pa ko mu onda vršlja po državi koju je tako lepo uredio, a ipak u njoj i oko nje doživljava stalne poraze? To su špijuni. Ne zna ko su oni, odakle dolaze, kako izgledaju i šta traže ovde. Ali uz Srbe, koje mrzi iz dna duše, špijuni su odgovorni za sve njegove poraze.
Prekjuče je Aleksandar Martinović, pored Saše Jankovića, Vuka Jeremića i Dragana Đilasa, otkrio da je i Rodoljub Šabić tuđi plaćenik, dakle špijun na važnom mestu, poskok u srcu sistema. Martinović je javno postavio pitanje, važno po opstanak ovog ruševnog provizorijuma: „Kad će lažni poverenik za informacije od javnog značaja prestati da radi protiv interesa sopstvene države, za račun stranih obaveštajnih službi“.
Sudim da je Šabić, inače pristojan čovek, bio suviše obuzet građanskim obzirima, te je prilično blago odgovorio Martinoviću, rekavši da je on „bedni, lažljivi lupež“.
Samo to? Bedni, lažljivi lupež? Suviše skromno za majstora gadosti. Takav je bio davno, još na početku zaraze.
A onda je vrhovni koji nikada ne spava u četvrtak u ranu zoru, pred neprijateljem koji nikada ne spava, odlučio da spusti borbenu gotovost vojske. Budni neprijatelji su ipak u dosluhu.
Ide subota. Ima vremena da tu gotovost, kad god nema druga posla, ponovo digne.
(Peščanik.net)
