Borbene letelice koje su napravljene na temelju „steltne“ tehnologije nemaju šta da traže na nebu iznad Rusije. Bez obzira na ogromne sume novca koje je američka vojna industrija potrošila na razvoj i proizvodnju lovaca pete generacije i strateških bombardera, njihova sposobnost je vrlo upitna „u sudaru“ sa novim tipovima ruskih radara.
Jedan od njihovih „dželata“ mogao bi da postane bistatički radar „Struna-1“.
Kada su svojevremeno Amerikanci uspeli da ovladaju ovom tehnologijom, u prvi mah se činilo da im više niko neće moći da stane na put. To se posebno odnosilo na kontekst prevlasti u vazdušnom prostoru. Međutim, u ovom trenutku, istom tehnologijom su ovladale i države poput Rusije i Kine. Američki avioni nisu više tako nevidljivi i sve više „sijaju“ na radarima.
[adsenseyu1]
Sama ideja koja je nastala u SAD-u mora se nekako odbraniti od kompromitovanja. Za sve ove decenije potrošen je nezamisliv novac za razvoj i proizvodnju letelica sa „steltnim“ karakteristikama. Imidž vazdušne „supersile“ se po svaku cenu mora očuvati. Jedan od načina je reklamiranje do besvesti najnovijeg proizvoda američke vojne industrije – „nevidljivog“ lovca pete generacije F-35. Međutim, razvojem bistatičkog radara „Struna-1“ to više nije tako.
Tehnologija nevidljivosti, tj. steltnosti (od engl. reči stealth što znači nevidljiv), temelji se na smanjenju radarske reflektivnosti letelice, preko koje je detektuju neprijateljski radari.
Struna-1
Sama koncepcija proizvodnje „nevidljivih“ borbenih aviona, koju su razvile Sjedinjene Države, namenjena je dostizanju apsolutne prevlasti u vazduhu. To uključuje i operacije prikrivenog prodora na neprijateljsku teritoriju u cilju sprovođenja iznenadnih napada. Jednostavno govoreći, na radaru ovakav objekat izgleda daleko manji nego što on to zaista jeste.
Avion, bespilotna letelica ili raketa, koja je napravljena po tehnologiji smanjene vidljivosti, ili se uopšte ne vidi na zaslonu operatera koji upravlja radarom, ili će njegov odraz biti toliko mali, da će ga sistem automatski odbaciti kao nebitan (recimo, ima radarsku refleksiju jednaku golubu).
Još je u martu 2019. godine internet portal Svobodnaja pressa citirao načelnika štaba američkog ratnog vazduhoplovstva generala Dejvida Goldfejna. On je tada izneo glavni princip doktrine delovanja RZ SAD-a na tuđoj teritoriji. Prema rečima generala, piloti će u najvećoj tajnosti prodirati kroz odbranu protivnika, „kao kroz rupe koje se nalaze na švajcarskom siru“.
U ovom planu će „dominantnu“ ulogu imati najsavremeniji američki borbeni avion F-35. „Ukoliko ruska ili kineska vojska, ili bilo koji drugi neprijatelj na ovom svetu, ikada primeti F-35 u svom vazdušnom prostoru, to će označavati rečenicu da smo ‘mi ovde’. Dakle, ne ‘ja sam ovde’, jer potencijalno detektovani avion nikada neće samostalno sprovoditi operacije.
[adsenseyu4]
On će biti deo objedinjenih vazduhoplovnih snaga za prodor“, kategoričan je general. Na ovaj način je američki general doveo u sumnju sposobnosti sistema protivvazdušne odbrane koji štiti Rusku Federaciju.
Naravno, odmah su se pojavile argumentovane kritike koje su deplasirale maštovite konstrukcije generala Goldfejna. Internet portal The National Interest je tim povodom objavio tekst koji u najmanju ruku osporava interpretacije američkog generala. Oni su, u svom tekstu, naveli da ruska vojska poseduje respektabilna sredstva koji mogu da detektuju i unište „nevidljive“ lovce F-22 i F-35.
Jedan od najopasnijih radarskih sistema, koji je razvila ruska vojna industrija, jeste bistatički radar „Struna-1“. Ovaj radar ima i svoju eksportnu verziju, a njegova oznaka je „Barijer-E“.
Američki internet portal The National Interest je više puta pisao o prednostima ove radarske stanice. Ona je razvijena još 1999. godine. Radar „Struna-1“ se u ovom trenutku nalazi u borbenom dežurstvu zaštite vazdušnog prostora iznad grada Moskve.
Što se tiče prednosti radarske stanice „Struna-1“, to je pre svega njena bistatička radarska antena. Ovo znači da su kod nje predajni i prijemni elementi međusobno razdvojeni i raspoređeni na različitim lokacijama. Kod standardnih radarskih stanica sve se nalazi na jednom mestu.
Međutim, obični radar je ograničen specifičnošću prostiranja elektromagnetskih talasa. Ukoliko se zahvaćeni vazdušni cilj udaljava od izvora emitovanja elektromagnetnih talasa (radarska antena), on konstantno slabi usled zakona obrnutog kvadrata. Posledice ovog zakona su takve da je prijemni signal četiri puta manji od onog koji se emituje.
„Stealth“ tehnologija funkcioniše na način da letelica još više prigušuje povratni signal, tako što ga raspršuje i upija pomoću specijalnih apsorbujućih materijala kojim je presvučen trup aviona.
Američki autori su zaključili da je na radaru „Struna-1“ ovaj problem rešen na način tako što su prijemnik i odašiljač razdvojeni i postavljeni na određenoj udaljenosti.
[adsenseyu1]
Ovi elementi bistatičkog radara „Struna-1“ su postavljeni na kamionskim platformama, na posebnim nosačima koji ih mogu podignuti na visinu i do 25 metara. Na ovaj način se dostiže pozicija koji je idealna za skeniranje malih visina, koje su vrlo problematične za veliki broj konvencionalnih radara.
Uobičajen razmak između ova dva elementa prilikom opažanja vazdušnog prostora je do 50 km vazdušne linije. U sastavu čitavog kompleksa se mogu naći na desetine ovakvih primopredajničkih elemenata. Oni zajedno s ostalim radarskim stanicama stvaraju neprobojni front radarskog polja dužine i do 500 kilometara.
Svi podaci koje registruje mreža ovih stanica slivaju se do komandnog punkta putem zaštićene veze. Ona može obrađivati do 50 različitih ciljeva (po pet od svakog individualnog primopredajnog punkta). Posledica svega ovoga je da prijemnik prima daleko snažniji reflektirajući signal u odnosu na običan radar.
Ruski izvori prenose da radari koji rade na ovim principima za čak tri puta povećavaju efektivnu površinu rasejavanja elektromagnetnih talasa koji se odbijaju od zahvaćenog cilja. Radar ovog tipa ignoriše materijale na oplati aviona koji raspršuju elektromagnetne talase. Ovo obezbeđuje detekciju ne samo nevidljivih aviona, nego i drugih vazdušnih ciljeva. To mogu biti krstareće rakete, leteći zmajevi, vazdušne sonde.
Uprkos ovim tehničko-taktičkim karakteristikama koje su zaista respektabilne kada je u pitanju „lov“ na avione s malom radarskom refleksijom, „Struna-1“ nije jedini adut u ruskom sistemu protivvazdušne odbrane. Za detekciju „nevidljivih“ aviona se koriste i drugi radari. Ruski radari tipa „Struna-1“ se zbog svojih specifičnih zona pokrivanja, koje su nešto manje od uobičajenih, više koriste kao „zasedni“ radari.
Da bi radarski sistem u potpunosti bio pokriven kada je u pitanju vazdušni prostor, neophodna je upotreba i drugih radara. To se pre svega odnosi na radare koji imaju veliki radijus pokrivanja. Na primer, zahorizontalni tipovi radara poput modela „Kontejner“ „Telec“, „Volna“, koji rade na principu difrakcije.
Princip rada zahorizontalnog radara koji je primenjen na kompleksu „Kontejner“ zasniva se na sposobnosti jonosfere Zemlje da odbija elektromagnetne talase, koji su prema njoj usmereni pod određenim uglom.
Rezultat ovog efekta je takav da se usmereni elektromagnetni talasi reflektuju ka Zemlji, daleko preko horizonta, i istim tim putem vraćaju natrag do radarske stanice. Ovakav način emitovanja elektromagnetnih talasa decimetarske dužine omogućava otkrivanje vazdušnih objekata na izuzetno velikim daljinama, koje mogu dostići i nekoliko hiljada kilometara.
[adsenseyu4]
Ruska Vazdušno-svemirska vojska (VKS) aktivno upotrebljava nove mobilne dalekometne radarske komplekse „Nebo-M“. „Nebo-M“ je pre svega namenjen motrenju vazdušnog prostora na srednjim i velikim visinama. Prema tehničko-taktičkim parametrima spada u najbolje sisteme takvog tipa na svetu.
Sistem se odlikuje visokim nivoom otpornosti na svaki oblik protivelektronskog delovanja neprijatelja, kao i maksimalnom automatizacijom svih procesa. Radarske antene koje se nalaze u sklopu sistema mogu registrovati gotovo 200 aerodinamičnih i do 20 balističkih objekata, koji lete brzinama i do 18.000 km/h.
Efektivna zona pokrivanja vazdušnog prostora, kada je u pitanju maksimalni domet, je do 400 km. Radarski sistem „Nebo-M“ je sposoban da pokrije i vazdušni prostor površine od čak 1,15 miliona kvadratnih kilometara.
Kako su preneli novinska agencija Izvestija i glavno zapovedništvo Vazdušno-svemirske vojske, radarski sistem velikog dometa „Nebo-M“ je prebačen na Krim početkom 2018. godine. Ovaj sistem je ušao u sastav 31. divizije protivvazdušne odbrane. Svi elementi koji čine radarski sistem „Nebo-M“ su stavljeni u operativnu funkciju nadgledanja šireg vazdušnog prostora oko Krima.
U ovom trenutku radarske jedinice koje se nalaze u sastavu ruske vojske poseduju oko desetak ovih sistema. To se ne odnosi na varijante radara „Nebo-U“ i „Nebo-SVU“ koji se nalaze u naoružanju Kopnene vojske. Njihove sposobnosti su različite po tehničkim karakteristikama. Uglavnom rade u centimetarskom i milimetarskom dijapazonu. U varijanti PZO radarski sistem je nešto složeniji.
Kompleksnije su njegova montaža i demontaža, ali su zato ukupne mogućnosti znatno veće. Kod verzije za jedinice Kopnene vojske radarska antena je značajno pojednostavljena, na račun povećane mobilnosti čitavog sistema. Međutim, zajednička karakteristika obe verzije radara je visok kvalitet detekcije cilja i njegove obrade u trodimenzionalnom spektru.
S druge strane, ruski raketni PZO sistemi S-400 „Trijumf“ imaju svoje vlastite radarske stanice. One poseduju izuzetne tehničko-taktičke mogućnosti, jer mogu da otkriju ciljeve na daljinama i do 600 km.
Sistem se sastoji od glavnog radara ranog otkrivanja 91N6E u dopuni s radarskim kompleksom za otkrivanje ciljeva na velikim visinama 96L6E. Antena ovog radara se može podići u vis pomoću posebnog nosača čime se dobija kvalitet za dalekometnu detekciju vazdušnih ciljeva različite kategorije na malim i srednjim visinama.
Ukoliko se za detektovanje i presretanje „nevidiljih“ aviona upotrebljavaju lovci Su-57, on u tu svrhu koristi mikrotalasni fotonski (kvantni) radar. Ovi tipovi radara su ekstremno otporni na elektronsko ometanje koje može da emituje neprijatelj.
Zahvaljujući tome, ali i svojim tehničko-taktičkim mogućnostima, on bez nekog većeg napora može da detektuje gotovo sve letelice koje su napravljene po „stealth“ tehnologiji.
Uključujući i čuveni F-35. Osnovne odlike ovog radara su njegova kompaktnost, mala težina i veliki radijus pokrivanja. On, na primer, može da detektuje i procesuira siluetu zahvaćenog cilja, u znatno većoj rezoluciji nego kod standardnih tipova radara.
(hr.rbth.com)
