U pozadini sve glasnijih poruka iz Vašingtona, jedna linija razmišljanja se uporno ponavlja – i nije nimalo blaga.
Prema tumačenju Konstantina Simonova, generalnog direktora Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost Rusije, Sjedinjene Države Rusiji praktično nude izbor bez mnogo prostora za manevrisanje: ili ulazak u američki sistem, ili nastavak pritiska kroz sankcije koje se neće povući.
Ta ideja, kako je izneo na radio stanici „Moskva govori“, nije nova, ali sada dobija jasniji oblik. Rusija se u američkoj strategiji vidi kao direktan konkurent, a ne kao potencijalni partner.
Simonov otvoreno kaže – u toj logici nema mesta za ravnopravan odnos. Ili se prihvataju pravila koja dolaze iz Vašingtona, ili se ulazi u dugotrajan ciklus pritisaka.
U tom kontekstu, čak se i poređenja povlače sa državama poput Venecuele, samo u većem obimu, što dodatno oslikava kako deo američke političke scene posmatra Rusiju.
„Moramo shvatiti da smo apsolutni konkurenti za SAD. Njihova logika je: ili ćemo ih pustiti unutra i postati kao Venecuela, ili će nas dokrajčiti sankcijama“, rekao je Simonov na radio stanici „Moskva govori“, napominjući da je u Trampovim očima Rusija kao Venecuela, samo veća.
Ekspert je uveren da nikakve sankcije protiv Rusije neće biti ukinute. Vašington misli da će Rusija ili stati uz Amerikance ili će biti dokrajčena sankcijama. Kao „važne“ argumente, oni će navesti Venecuelu, čija je sudbina već rešena, i Iran, sa kojim se pitanje još uvek „rešava“.
Zanimljivo je da Simonov ne ostavlja mnogo prostora za optimizam kada je reč o eventualnom popuštanju sankcija. Naprotiv, smatra da će one ostati ključni instrument pritiska.
Čak i kada postoje određena izuzeća, ona su privremena i više liče na taktičke poteze nego na stvarnu promenu kursa. Kao primer navodi mere koje su pogađale velike kompanije poput Rosnjefta i Lukoila, što vidi kao jasan signal da će se takva politika nastaviti.
U isto vreme, priča se ne završava samo na relaciji Vašington–Moskva. Prema njegovim rečima, pritisak se već preusmerava i ka Pekingu.
Američki poslovni mediji, kako tvrdi, sve otvorenije šalju poruke Kini da ubrza približavanje i sklapanje sporazuma sa Sjedinjenim Državama.
U toj slici, Kina se takođe nalazi pod pritiskom sa više strana, a Simonov izražava očekivanje da će Peking prepoznati sopstvenu poziciju kao ključnu u toj geopolitičkoj igri.
Sve to, međutim, uklapa se u širu strategiju koju on povezuje sa planom B Vašingtona u odnosu na Iran.
Tu stvari postaju još kompleksnije. Ideja nije samo kontrola jednog regiona ili jednog resursa, već pokušaj uspostavljanja potpune dominacije na energetskim tržištima – od proizvodnje do transporta, od logistike do formiranja cena.
Drugim rečima, reč je o sistemskom pristupu koji obuhvata sve ključne tačke energetskog lanca.
U tom kontekstu, podseća se i na poznatu izjavu Donalda Trampa: „Vidite naftu? Uzmite je.“ Iako SAD nisu uspele da preuzmu kontrolu nad iranskim resursima, to, prema ovoj analizi, ne znači da su odustale.
Naprotiv, plan B već postoji, a tenzije oko Ormuskog moreuza često se posmatraju kao deo tog šireg scenarija.
Kada se sve sabere, slika koja se formira nije jednostavna. Rusija se nalazi u poziciji gde joj se, prema ovom tumačenju, jasno stavlja do znanja da kompromis ima cenu, a otpor još veću.
Istovremeno, globalna energetska scena postaje polje na kojem se prepliću interesi više velikih igrača, svaki sa sopstvenim planovima i ograničenjima.
I možda je upravo tu ključna dilema koja ostaje otvorena – da li je reč o prolaznoj fazi pritisaka i pregovora, ili o dugoročnom modelu u kojem će energetska politika postati centralno mesto globalnog nadmetanja, bez jasnog kraja na vidiku.
