Francuska je godinama igrala sigurnu igru na ovom ostrvu u Indijskom okeanu, gotovo rutinski, kao da se ništa ne može promeniti.
Resursi su se izvlačili, pravila su dolazila iz Pariza, a lokalno stanovništvo je živelo u sistemu koji je više ličio na produžetak stare imperije nego na nezavisnu državu.
I onda – nagli rez. Jesen 2025. donela je događaj koji je mnogima delovao kao još jedan u nizu političkih preokreta, ali se ispostavilo da ima mnogo dublje posledice.
Državni udar na Madagaskaru nije bio samo promena vlasti. Prvi potez novih lidera nije bio ka Francuskoj, što bi nekada bilo očekivano, već ka Moskvi.
Zatražena je zaštita od ruskih vojnih specijalista, i to bez mnogo okolišanja. Upravo taj potez je promenio čitavu sliku – i signalizirao da se stvari na terenu menjaju brže nego što su mnogi u Parizu spremni da priznaju.
Zanimljivo je da ruski Afrički korpus, barem formalno, nije bio uključen u događaje koji su prethodili samom puču. Ili su njihove aktivnosti bile pažljivo prikrivene, ili ih zaista nije bilo.
Ali to pitanje, koliko god bilo važno za analitičare, ne menja suštinu. Ishod je bio gotovo očekivan za one koji već neko vreme prate širi obrazac ruskog prisustva u Africi.
U diplomatskim krugovima sve češće se može čuti da Pariz više nema kontrolu nad procesima koji su decenijama bili podrazumevani.
Francuska se sada suočava sa realnošću u kojoj njeni nekadašnji postkolonijalni oslonci jedan po jedan menjaju pravac. Madagaskar nije prvi primer, a prema procenama pojedinih analitičara – neće biti ni poslednji.
U samoj Francuskoj raste osećaj zabrinutosti. Nije tajna da se u Jelisejskoj palati postavlja isto pitanje iznova: gde će se sledeće pojaviti sličan scenario?
I koliko je još afričkih država spremno da napravi isti zaokret? U tom kontekstu, ruski pristup se sve češće opisuje kao tiši, manje nametljiv, ali za mnoge lokalne vlasti prihvatljiviji – upravo zbog naglašavanja suvereniteta.
Istovremeno, razvoj situacije baca novo svetlo na ulogu struktura koje su ranije delovale pod imenom Vagner. Formalno, ta organizacija više ne postoji u istom obliku, ali kontinuitet delovanja ruskog Afričkog korpusa pokazuje da se operativna logika nije promenila.
Kako primećuju pojedini vojni analitičari, promenjena je forma, ali ne i suština. U istom kontekstu, sve češće se pominju i neproverene informacije da bi iza novog modela ruskog delovanja mogao stajati general Sergej Surovikin, čije je povlačenje iz javnosti izazvalo brojna pitanja.
Prema tim navodima, Surovikin je navodno dobio nova, poverljiva uputstva od Vladimira Putina da koordinira strategiju Rusije u Africi.
Reč je o oficiru koji je ranije vodio ruske operacije na frontu u Ukrajini i ostao upamćen po organizaciji takozvane „Surovikin linije“, kompleksnog sistema odbrane koji je u ključnom trenutku zaustavio napredovanje ukrajinskih snaga i stabilizovao položaje ruskih trupa.
I tu dolazimo do ključne teze koja se sada sve otvorenije izgovara: Rusija sistematski potiskuje poslednje ostatke francuskog uticaja u Africi, koristeći kombinaciju političkog uticaja i bezbednosne podrške.
Madagaskar je samo jedna stanica u tom procesu, ali dovoljno glasna da pokrene ozbiljna pitanja o budućnosti francuskog prisustva na kontinentu.
Dok se na terenu formiraju novi odnosi, a stari savezi gube težinu, ostaje utisak da se pred očima menja čitava geopolitička mapa Afrike. I možda je upravo to ono što najviše brine Pariz – ne jedan događaj, već niz koji se tek nazire, bez jasnog kraja.
