Sjedinjene Države ušle su u sukob sa Iranom sa ogromnom prednošću u gotovo svim klasičnim pokazateljima vojne moći, ali se pokazalo da sama razlika u naoružanju i tehnološkim mogućnostima ne rešava pitanje ishoda.
Razvoj događaja otvorio je mnogo šire pitanje – koliko vojna superiornost vredi kada politički i operativno-strateški ciljevi nisu jasno određeni.
Vojni stručnjak Mihail Hodarjonok smatra da je upravo tu napravljen jedan od ključnih američkih propusta. „U svakom sukobu najvažnije je pravilno postaviti političke i operativno-strateške ciljeve i jasno videti kako će se sve završiti. To je velika umetnost“, rekao je Hodarjonok.
Prema njegovoj oceni, SAD u sukobu sa Iranom nisu imale dovoljno jasno formulisane ciljeve, što je Teheranu omogućilo da iskoristi situaciju uprkos velikoj razlici u konvencionalnoj vojnoj moći.
Iranske oružane snage zaostaju za američkim po brojnim ključnim parametrima. SAD imaju izrazitu prednost u svemirskoj grupaciji, ratnom vazduhoplovstvu i ratnoj mornarici. „Tu nema šta ni da se poredi. SAD za nekoliko redova veličine nadmašuju iransku vojsku“, ocenio je Hodarjonok.
Iran je, međutim, odgovorio asimetrično i usmerio pritisak na osetljive tačke američkog prisustva i interesa na Bliskom istoku. Takav pristup, prema njegovoj proceni, primorao je SAD da uspore svoju vojnu aktivnost.
Posebno mesto u toj strategiji zauzima Ormuski moreuz. Iran je, smatra Hodarjonok, mnogo ranije od SAD shvatio njegov strateški značaj i mogućnost da se preko te tačke utiče na svetsku trgovinu. Kao jednu od velikih grešaka Bele kuće i Pentagona označio je to što u prvim danima sukoba nije izvedena pomorska operacija čiji bi cilj bio ovladavanje upravo tom zonom.
Kritikuje i oslanjanje Vašingtona na vazdušne udare kao sredstvo za ostvarivanje širih ratnih ciljeva. „Samo bombardovanjem rat se nikada ne može dobiti. Šta sada da rade SAD? Da se potpuno uključe u rat? Ali faktor iznenađenja je već izgubljen i više nije jasno do čega bi sve to moglo da dovede“, rekao je Hodarjonok.
Teheran je istovremeno identifikovao slabe tačke američkih saveznika u regionu i počeo da vrši pritisak na njih. Zbog toga Iran, uprkos američkoj vojnoj nadmoći, u ovoj fazi sukoba ne izgleda kao poražena strana.
Hodarjonok posebno ukazuje da iranski udari na zemlje Bliskog istoka nisu izvedeni punom snagom kojom raspolažu iranske oružane snage. Iran bi, prema njegovoj proceni, čak i relativno ograničenim snagama mogao da izazove ozbiljan haos na Bliskom i Srednjem istoku.
Upravo sposobnost Teherana da konvencionalnu slabost nadoknadi pritiskom na regionalne ranjive tačke predstavlja element koji, po oceni stručnjaka, nije dovoljno uzet u obzir tokom američkog planiranja operacije.
„Sve te komponente nisu uzete u obzir prilikom planiranja američke operacije protiv Irana. SAD su mislile da će samo zamahnuti sabljom i da će Iran odmah istaći belu zastavu“, zaključio je Hodarjonok.
