Osnovno pitanje je jasno- ni Rusija ni SAD nisu spremne da prihvate Ukrajinu kao deo sfere uticaja druge strane – pišu ruski mediji.
Jasno je da se novoizabrani američki predsednik Donald Tramp protivi vojnom sukobu i čini se da je istinski zainteresovan za okončanje rata Rusije i Ukrajine. Međutim, realnost situacije je daleko složenija. Geopolitičke tenzije između Moskve i Zapada — pojačane globalističkim pritiscima — suviše su duboko ukorenjene da bi se rešile jednostavno tako što neko želi da se one okončaju.
Sapunica sa nuklearnim obrtom
U suštini, svedoci smo dve nuklearne supersile koje vode rat preko posrednika, a svaka pokušava da izbegne direktnu atomsku konfrontaciju. Ova dinamika primorava obe strane da razviju određena „pravila igre“, čak i ako ta pravila nisu eksplicitno dogovorena. Moskva i Vašington kreiraju svoje strategije dok pokušavaju da objasne kako bi druga strana mogla da reaguje.
Ruski predsednik Vladimir Putin je u protekle dve godine primenio praktičnu strategiju koja je omogućila Moskvi da ostvari stabilan napredak uz izbegavanje eskalacije do rata u punom obimu, što bi značilo potpunu mobilizaciju privrede i naroda. Kako sukob ulazi u treću godinu, ovaj metod počinje da daje rezultate.
Tramp, međutim, rizikuje da naruši ovu delikatnu ravnotežu. NJegov pristup, iako ne agresivniji od sadašnjeg američkog predsednika DŽoa Bajdena, bio bi suštinski drugačiji. Budući da Tramp i njegov tim gledaju na svet kroz drugačiji objektiv, njihovi odgovori na Putinove akcije bi se neizbežno razlikovali.
Na primer, reakcija Kremlja na mogućnost raketnih udara dugog dometa na „staru“ rusku teritoriju u septembru poslala je Vašingtonu jasnu poruku deeskalacije — a promena se dogodila tek nakon Trampove izborne pobede. Što je vredno pažnje.
Važno je podsetiti se tenzija tokom Trampovog prvog mandata kada je, uprkos (ili možda zbog) njegovih obećanja da će se „slagati“ sa Putinom, odlazeći predsednik Barak Obama
proterao 35 ruskih diplomata i zaplenio diplomatsku imovinu, preduzimajući korake bez presedana koji su eskalirali odnose.
Putin, međutim, nije odmah uzvratio, već je čekao Trampovu inauguraciju, nadajući se preokretu ovih poteza. Ali Trampovo predsedništvo bilo je poremećeno domaćim skandalima i ništa se nije promenilo. Do sredine 2017. Rusija je proterala 755 američkih diplomata, postigavši diplomatski paritet.
Iznenadili bismo se da je Tramp po stupanju na dužnost otvoreno ukinuo odluku o dalekometnim raketnim udarima bez preduslova. Bajden bi takođe mogao da preduzme agresivnije korake u narednim mesecima, što bi pogodno omogućilo Trampu da se distancira od odluka prethodne administracije.
Na kraju, Putin bi morao da odluči kako da odgovori, jer dalja eskalacija ne bi služila njegovim interesima. Rusija je do sada uspevala da zadrži sukob na kontrolisanom nivou, približavajući se svojim ciljevima.
U međuvremenu, na bojnom polju, situacija za ukrajinske oružane snage (AFU) postaje sve teža. Nikakva vojna pomoć neće promeniti realnost pogoršanja položaja Kijeva. Mit o zapadnim raketnim sistemima kao „magičnom metku“ koji će preokrenuti tok rata je upravo to – mit.
Život posle Orešnika
Nuklearno odvraćanje se često posmatra kao neprobojna barijera, slična tvrđavi koja će, kada se jednom probije, dovesti do katastrofalnog uništenja.
Međutim, sukob u Ukrajini ilustruje da on više funkcioniše kao imuni sistem: dok pretnje mogu da prodiru, snažan sistem i dalje može da se nosi sa infekcijom bez kolapsa.
Rusko nuklearno odvraćanje bilo je efikasno u držanju Zapada po strani, osiguravajući da vojna pomoć Ukrajini ostane na nivou koji ne izaziva direktnu odmazdu Moskve. Pošto „nuklearni imunitet“ Rusije važi, Zapad nastavlja da pokušava da pronađe slabosti u sistemu, ali odlučnost Kremlja ostaje čvrsta.
Da, globalistički Zapad neprestano traži slabu tačku u ruskom „imunom sistemu“. I da, „zaraza“ se širi: borbe besne u Kurskoj oblasti, bespilotne letelice lete hiljadama kilometara na rusku teritoriju, a sada su tu i rakete dugog dometa.
Međutim, ništa od ovoga ne predstavlja egzistencijalnu pretnju, a Moskva se uspešno bori sa ovom infekcijom. Na primer, pre dve godine nije bilo ni raketa ni dronova koji su pogađali Rusiju, ali je zemlja bila mnogo bliža vojnom porazu nego danas.
Putinova demonstracija raketnog sistema Orešnik, uključujući njegove hipersonične sposobnosti, ne treba posmatrati kao poslednje upozorenje. To je, pre, još jedan pokazatelj da je Rusija spremna da brani svoje interese. Raketa Orešnik služi kao snažan podsetnik na vojne sposobnosti Moskve, ali njena prava svrha je da održi odvraćanje i podseti zapadne lidere na granice njihovog učešća.
Kako izgleda pobeda?
Najambiciozniji scenario bi bio potpisivanje sveobuhvatnog sporazuma sa Zapadom, podele sfera uticaja i rešavanja pitanja navedenih u Putinovom ultimatumu iz decembra 2021. To bi značilo stvaranje nove bezbednosne arhitekture u Evropi koja priznaje ruske interese i preispituje ishode Hladnog rata. Međutim, ovaj cilj je teško ostvariv u sadašnjim uslovima.
Realniji scenario podrazumeva ograničen dogovor sa Zapadom u vezi sa Ukrajinom. Iako je pre šest meseci ovo izgledalo neverovatno, sada se ozbiljno razmatra. Razgovori su počeli još pre američkih izbora.
Procurele informacije sugerišu da bi Zapad mogao predložiti prekid vatre duž linija fronta i 20-godišnji moratorijum na članstvo Ukrajine u NATO-u.
Moskva, međutim, zahteva razoružanje Kijeva i političku neutralnost. Borbe će se verovatno nastaviti sve dok se ove protivrečnosti ne razreše.
Konačan izbor je onaj bez ikakvog značajnog dogovora, slično događajima u Gruziji nakon 2008. godine. Vojni poraz Ukrajine bi postao politička pobeda. Ako se oslanjanje Kijeva na Zapad smanji, Ukrajina bi, poput Tbilisija, napustila svoj neprijateljski stav prema Moskvi kako bi izbegla dalje vojne gubitke i oporavila svoju ekonomiju.
Ovaj treći scenario je postao verovatniji jer se Ukrajina suočava sa sve većim izazovima na bojnom polju, a Zapad smanjuje podršku. Realnost je da se relativno stabilan sporazum sa Zapadom u vezi sa Ukrajinom može postići samo ako se Kijev odrekne svoje antagonističke politike prema Rusiji.
Da bi se ovo rešenje razvilo, Zapad mora da izbegne direktnu intervenciju i da se uzdrži od povećanja vojne pomoći Ukrajini. Ovo je Putinova strategija – jer on ne gaji iluzije o Trampu ili mogućnosti diplomatskog rešenja.
Zašto? Jer sporazum je moguć samo kada se razreše protivrečnosti, ali osnovno pitanje između Rusije i Zapada ostaje nerešeno: nijedna strana nije spremna da prihvati Ukrajinu kao deo sfere uticaja svog protivnika.
Trampovo predsedavanje moglo bi da označi promenu u američkoj strategiji, iako su fundamentalne protivrečnosti koje su izazvale sukob između Rusije i Zapada i dalje nerešene. Osnovno pitanje je jasno: nijedna strana nije voljna da prihvati Ukrajinu kao deo sfere uticaja druge strane.
Kratkoročno, izgleda da će se Tramp suočiti sa istim izazovima sa kojima se Bajden susreo: kretanjem po tankoj liniji između vojne eskalacije i nuklearnog rata. Jedini značajniji pomak pod novim američkim predsednikom mogao bi biti pojačani pritisak da se teret sukoba prebaci na zapadnoevropska ramena.
Uskoro će Trampova početna revnost da reši ovaj sukob izbledeti. Uvideće složenost protivrečnosti.
Kako situacija nastavlja da se razvija, ruska strategija je jasna: zadržati trenutni kurs, a da rat zadrži ispod kritičnog nivoa. Da li će Zapad nastaviti da pruža vojnu podršku ili će
tražiti mirovne pregovore u velikoj meri zavisiće od toga koja strana može da nadživi drugu, i vojno i politički.
Verovatnost ovog scenarija procenjujemo na 70-80%, a u nedostatku bolje alternative, Rusija bi ga smatrala prihvatljivim. Uprkos svojoj finansijski oporezivoj i krvavoj prirodi, ova strategija vodi Moskvu ka pobedi.
(rt.com)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
