Rusija menja pristup Ukrajini dok u Moskvi raste uverenje da sukob više nije ograničen samo na postojeći front, već da mora da se posmatra i kroz mogućnost mnogo šire konfrontacije sa evropskim državama NATO-a.
Stanislav Krapivnik, bivši pripadnik američke vojske poreklom iz Donbasa, izneo je takvu procenu u razgovoru sa profesorom Glenom Dizenom, ocenjujući da ruski udari na ukrajinsku logistiku, luke i energetsku infrastrukturu predstavljaju deo šire promene strategije.
Jedan od najvažnijih elemenata te promene Krapivnik vidi u ruskom vojnom potencijalu koji, po njegovoj proceni, nije namenjen samo operacijama u Ukrajini. On tvrdi da Rusija poslednje tri godine proizvodi između 1.200 i 1.500 glavnih borbenih tenkova godišnje, uz modernizaciju postojećih T-72, dok deo novoizrađene tehnike ne odlazi na ukrajinski front već ostaje u rezervi.
Krapivnik procenjuje da bi u skladištima moglo da se nalazi oko 4.000 novih tenkova opremljenih mogućnošću lansiranja laserski navođenih projektila kroz cev glavnog topa. Te brojke predstavio je kao konzervativnu procenu i povezao ih sa pripremama za mogućnost rata sa Evropom.
Istovremeno tvrdi da evropske članice NATO-a zajedno sa SAD proizvode manje od 50 tenkova godišnje. Ove brojke u razgovoru nisu nezavisno potvrđene, već predstavljaju njegove tvrdnje.
Prema Krapivniku, sadašnjih približno sedam odsto ruskog BDP-a koji se izdvaja za vojsku još ne predstavlja maksimalnu ekonomsku mobilizaciju. On smatra da bi u slučaju direktnog rata sa NATO-om vojno opterećenje ekonomije moglo višestruko da poraste.
Promenu strategije vidi i u napadima na ukrajinsku ekonomsku i transportnu infrastrukturu. Krapivnik smatra da je Moskva tokom ranijih faza sukoba izbegavala potpuno uništavanje određenih objekata jer je ostavljala prostor za pregovore, dok sada cilj postaje sistematsko smanjivanje sposobnosti Ukrajine da održava ratnu ekonomiju i logistiku.
Posebno mesto u toj proceni zauzima Crno more. Krapivnik tvrdi da je ukrajinski pomorski pristup sada praktično zatvoren i procenjuje da bi zbog toga moglo biti pogođeno oko 50 milijardi dolara izvoza žitarica, rude gvožđa, suncokreta, ulja i drugih proizvoda. Kao dodatni problem navodi napade na železničku infrastrukturu i lokomotive, dok kamionski transport, prema njegovoj proceni, može da preuzme samo oko šest odsto izvoza.
Zbog toga udari na luke, železnicu, mostove, skladišta, gorivnu i energetsku infrastrukturu za Krapivnika predstavljaju međusobno povezane delove iste strategije. Cilj je, kako smatra, istovremeno ograničavanje vojne logistike, uvoza teškog naoružanja i funkcionisanja ukrajinske ekonomije.
Krapivnik očekuje da će naredna faza biti koncentrisana na nekoliko ključnih pravaca, ali naglašava da je reč o njegovoj proceni, a ne o zvanično objavljenom ruskom planu.
Kao prvi veliki cilj označio je utvrđeni prostor u Donbasu oko Slavjanska i okolnih gradova. Prema njegovoj proceni, ukrajinske snage tamo imaju sve manje pripremljenih položaja na koje bi mogle da se povuku ukoliko postojeća odbrana bude probijena.
Poseban problem vidi u dolasku jesenjih kiša, kada bi neasfaltirani tereni mogli postati teško prohodni, dok bi putevi ostali izloženi ruskoj avijaciji, artiljeriji i dronovima.
Drugi važan pravac, prema njegovom mišljenju, jeste Sumi. Krapivnik taj grad posmatra kao veliko logističko čvorište čija bi kontrola mogla da utiče na snabdevanje Harkova sa zapada. Ukoliko bi komunikacije preko Sumija bile presečene, smatra da bi položaj ukrajinskih snaga oko Harkova postao znatno teži.
Treći pravac povezuje sa daljim pritiskom prema Zaporožju. Tek nakon razvoja operacija na tim područjima očekuje ozbiljnije usmeravanje prema Harkovu, dok bi eventualno urušavanje ukrajinskih položaja istočno od Dnjepra, prema njegovoj prognozi, moglo izazvati povlačenje velikog broja jedinica prema zapadnoj obali reke.
U osnovi Krapivnikovog tumačenja nalazi se koncept bezbednosne zone. On smatra da bi rusko napredovanje moglo stvarati sopstvenu logiku: kada teritorija pređe pod rusku kontrolu, Moskva će želeti da je zaštiti od udara sa sledećeg područja, što zatim stvara potrebu za novim pomeranjem linije.
Njegova procena ide i dalje od Ukrajine. Krapivnik smatra da će Rusija povećavati stratešku dubinu sve dok sa druge strane ne bude imala teritoriju sa koje ne dolazi vojna pretnja.
U krajnjem scenariju to povezuje sa mogućnošću direktne konfrontacije sa evropskim državama ukoliko one odluče da nastave sukob nakon eventualnog daljeg ruskog napredovanja.
Takav razvoj događaja ne predstavlja kao neizbežan, ali tvrdi da se Rusija materijalno priprema za mogućnost velikog rata. Njegov argument zasniva se upravo na proizvodnji i skladištenju vojne tehnike koja, prema njegovoj proceni, prevazilazi neposredne potrebe ukrajinskog ratišta.
Važan unutrašnjopolitički faktor vidi i u parlamentarnim izborima u Rusiji. Krapivnik očekuje da bi Jedinstvena Rusija mogla da zadrži većinu, ali izgubi sadašnju supervećinu, zbog čega bi morala više da računa na Liberalno-demokratsku partiju Rusije ili komuniste. On je naveo da je član LDPR-a i istakao da obe te političke opcije zagovaraju tvrđi odgovor prema Zapadu.
Mogućnost pregovora ocenjuje veoma skeptično. Dizen je ukazao na turske predloge za prekid vatre, ali i na nastavak vojne pomoći Ukrajini. Krapivnik smatra da bi prekid vatre u sadašnjim okolnostima prvenstveno omogućio Kijevu vreme za obnovu snaga, dopremanje nove opreme i angažovanje dodatnog ljudstva.
On je posebno govorio o stranim borcima i tvrdio da u Ukrajini postoji namera da njihov udeo u pojedinim jurišnim jedinicama dostigne 40 do 60 odsto. Izneo je i veoma visoke procene ukrajinskih gubitaka, uključujući tvrdnju o ukupno dva do 2,5 miliona mrtvih, nestalih i drugih kategorija gubitaka koje on povezuje sa poginulima. Te brojke predstavljaju Krapivnikove tvrdnje i nisu nezavisno potvrđene.
Dodatni razlog za pesimizam oko pregovora Krapivnik vidi u gotovo potpunom nestanku poverenja između Moskve i zapadnih vlada. Po njegovom mišljenju, problem više nije samo pronalaženje mogućeg sporazuma već i pitanje ko bi mogao da garantuje njegovo sprovođenje.
Dizen je širi problem povezao sa evropskom bezbednosnom arhitekturom i istorijskim ruskim insistiranjem na strateškoj dubini. Krapivnik smatra da se kroz različite periode ruske politike provlači isti cilj — stvaranje šireg evropskog sistema bezbednosti — i tvrdi da Moskva takvu arhitekturu traži približno 140 godina.
Dizen je ocenio da bi dogovor o novoj evropskoj bezbednosnoj arhitekturi mogao koristiti Rusiji, Evropi i posebno Ukrajini, koja u tom slučaju ne bi ostala trajna država na liniji konfrontacije. Problem je, prema njegovim rečima, što bi izgradnja takvog sistema zahtevala mnogo vremena, dok ozbiljan politički dijalog praktično ne postoji.
Krapivnik zato upozorava da rat dobija sopstvenu političku dinamiku i da ga je mnogo teže zaustaviti nego započeti. Što sukob duže traje, po njegovoj proceni, povećava se broj događaja koji dodatno smanjuju mogućnost kompromisa i istovremeno raste pritisak unutar Rusije za oštriji odgovor.
Njegova centralna procena nije da je veliki rusko-evropski rat već odlučen, već da Moskva, dok povećava pritisak na ukrajinsku logistiku i ekonomiju, istovremeno gradi vojne kapacitete za scenario u kojem bi sadašnji sukob mogao prerasti u mnogo širu konfrontaciju.
