Zapadne ekonomije udaljile su se od industrijskog kapitalizma koji je omogućio njihov uspon i sve više se oslanjaju na finansije, monopolsku rentu, nekretnine i zaduživanje, ocenio je ekonomista Majkl Hadson u razgovoru sa Glenom Dizenom.
Hadson smatra da se iza današnjeg geopolitičkog sukoba nalazi i dublja konfrontacija različitih ekonomskih modela i shvatanja uloge države.
Ključni problem savremenog Zapada, prema njegovoj proceni, nije samo usporavanje pojedinih ekonomija već promena njihovog unutrašnjeg karaktera. SAD i evropske zemlje više ne funkcionišu prema modelu industrijskog kapitalizma kakav su zamišljali klasični ekonomisti, već prema sistemu u kojem finansijski sektor podržava monopolističke, nekretninske i druge rentijerske interese.
Promena se posebno vidi na tržištu nekretnina. Kupovina kuće ili poslovnog prostora za veliki deo stanovništva vezana je za dug. Hadson ukazuje na 30-godišnju hipoteku, standardizovanu u SAD posle Drugog svetskog rata, tvrdeći da banka tokom otplate može dobiti više kroz kamatu nego prodavac kroz samu prodaju nekretnine.
Zbog toga troškovi stanovanja, kamate i bankarske naknade neposredno utiču na cenu rada i konkurentnost privrede. Hadson osporava i način na koji se meri ekonomski rast: kamate, bankarske naknade, rente i monopolske cene ulaze u obračun BDP-a kao ekonomska aktivnost, iako ih on posmatra kao opterećenje proizvodnog sektora.
Njegova centralna kritika odnosi se na finansijalizaciju. Klasični ekonomisti pravili su razliku između prihoda nastalog proizvodnjom i prihoda ostvarenog vlasništvom, monopolom ili kreditnim potraživanjem.
Hadson smatra da je neoliberalna ekonomija tu granicu praktično izbrisala, pa se rast finansijskih prihoda može statistički prikazivati kao napredak čak i kada industrijska osnova slabi.
U savremenoj ekonomiji energija, prema njegovom tumačenju, predstavlja jedan od ključnih faktora međunarodne konkurentnosti. Hadson smatra da Kina taj problem rešava dugoročnim državnim ulaganjima, uključujući velike projekte obnovljivih izvora energije, umesto da razvoj energetskog sistema prepusti isključivo privatnom kapitalu.
Energetsku politiku Donalda Trampa povezuje sa snažnim uticajem naftnog sektora i industrije uglja. Hadson tvrdi da se američka strategija oslanja na povećanu proizvodnju nafte i prirodnog gasa, dok se evropske zemlje usmeravaju ka smanjivanju energetske zavisnosti od Rusije, Irana i Venecuele i većoj kupovini energenata od SAD i njihovih saveznika.
Takav razvoj događaja uklapa u širu tezu o američkoj deindustrijalizaciji. Hadson ocenjuje da SAD više nemaju industrijsku poziciju koju su posedovale 1945. godine, jer je veliki deo proizvodnje i radnih mesta premešten u druge zemlje, prvenstveno u Aziju.
Među alternativnim izvorima američke ekonomske moći vidi monopolsku rentu iz informacionih tehnologija i veštačke inteligencije. Tehnološki monopoli, prema njegovom tumačenju, postaju jedan od načina da SAD nadoknade deo međunarodne moći koju je njihova ekonomija ranije ostvarivala zahvaljujući industrijskoj i poljoprivrednoj proizvodnji.
Evropa se u toj konstrukciji nalazi u posebno nepovoljnom položaju. Dizen je tokom razgovora ukazao na evropsku kupovinu američkog oružja i energije i preusmeravanje kapitala prema SAD, ocenjujući da takav odnos može proizvesti ozbiljne ekonomske, političke i bezbednosne posledice za evropske zemlje.
Posebno pitanje predstavljaju Rusija i posledice zapadnih sankcija. Dizen je podsetio na početna očekivanja da će ruska ekonomija brzo pretrpeti težak udar, dok je umesto toga odvajanje od dela zapadnih tehnologija, banaka i valuta bilo praćeno značajnim rastom industrijskog sektora Rusije.
Hadson smatra da Rusija i Kina nisu jednostavno odlučile da se same odvoje od sistema kojim su dominirale SAD, već da ih je američka politika potisnula iz tog sistema, što im je u pojedinim oblastima donelo korist. Njihov pristup povezuje sa modelom u kojem država zadržava snažnu ulogu u finansiranju infrastrukture, industrije i osnovnih potreba stanovništva.
Posebno izdvaja Kinu, gde novac i kredit opisuje kao javnu infrastrukturu. Prema njegovom tumačenju, kineski kredit više je usmeren na izgradnju, industriju, energetiku i istraživanje nego na korporativna preuzimanja i finansijski inženjering. Istovremeno priznaje da je Kina prekomerno finansirala izgradnju stanova.
Hadson takav sistem definiše kao mešovitu ekonomiju, u kojoj država i privatni sektor imaju povezane funkcije. Njegova teza je da su uspešne civilizacije koristile neki oblik takvog modela, umesto da kredit i ključnu infrastrukturu potpuno prepuste privatnim interesima.
Razliku između dva pristupa ilustruje zdravstvom i obrazovanjem. Hadson tvrdi da troškovi zdravstvene zaštite u SAD dostižu oko 20 odsto BDP-a, dok troškovi univerzitetskog školovanja mogu prelaziti 50.000 dolara godišnje. Kina, nasuprot tome, prema njegovim rečima, koristi javno zdravstvo i obrazovanje kao način smanjivanja osnovnih troškova stanovništva i privrede.
Zbog toga današnji sukob Zapada sa Kinom ne posmatra prvenstveno kao jednostavan spor „demokratije i autokratije“. On ga predstavlja kao sučeljavanje zapadnog finansijskog i rentijerskog sistema sa modelom u kojem država zadržava kontrolu nad značajnim delom kredita, infrastrukture i strateških investicija.
Za istorijsku paralelu Hadson se vraća Mesopotamiji, gde su vladari periodično poništavali dugove kako bi sprečili koncentraciju zemlje i stvaranje oligrahije. Za dinastiju Hamurabija navodi da su vladari poništavali dugove i vraćali zemlju obrađivačima kako bi stanovništvo ponovo moglo da plaća poreze, služi vojsku i učestvuje u javnim radovima.
Nasuprot tome, neuspeh zahteva za otpis dugova i preraspodelu zemlje u antičkom Rimu vidi kao deo procesa koji je doprineo koncentraciji vlasništva, unutrašnjim sukobima i konačnom prelasku ka feudalnim odnosima. Taj istorijski primer koristi kao upozorenje šta se može dogoditi kada kreditori i vlasnici imovine steknu dovoljno ekonomskog i političkog uticaja.
Hadson zato najveću unutrašnju pretnju zapadnom ekonomskom modelu vidi u neoliberalizmu, privatizaciji i finansijalizaciji. Njegova kritika nije ograničena na raspodelu bogatstva: ona se odnosi na sistem u kojem rast kamata, rente, bankarskih naknada i monopolskih cena može povećavati BDP čak i kada proizvodna osnova ekonomije slabi.
Ishod sadašnjeg ekonomskog i geopolitičkog razdvajanja, prema Hadsonovoj argumentaciji, neće zato zavisiti samo od veličine BDP-a ili finansijskih tržišta.
Presudno će biti ko kontroliše kredit i infrastrukturu i da li se kapital usmerava u industriju, energetiku, obrazovanje, zdravstvo i istraživanje ili sve veći deo prihoda odlazi na servisiranje dugova i rentijerske prihode.
NE CIAM . rusija samo gubi i ne ubira NIKAKVE PLODOVE.