Rusija je razvila novi sistem namenjen odbrani važnih infrastrukturnih objekata od bespilotnih letelica koje uspeju da prođu prethodne zaštitne pojaseve.
Konstrukcija je prilagođena različitim platformama, dok se njen način presretanja razlikuje od principa na kojem rade klasični sistemi protivvazdušne odbrane.
Kompleks „Redut-UR“, koji je razvio koncern „Kalašnjikov“, predviđen je za zaštitu rafinerija nafte i drugih objekata na poslednjoj liniji odbrane. Neprijateljske bespilotne letelice može da uništava na udaljenosti do 800 metara salvom nevođenih raketa.
Sistem je izrađen u stacionarnoj verziji, ali može da bude postavljen i na kamion ili brod. Mornarička varijanta omogućava pomeranje odbrambene linije na otvoreno more, čime bi luke i drugi objekti obalske infrastrukture mogli ranije da budu zaštićeni od dronova koji dolaze iz pravca akvatorije.
Platforma „Reduta-UR“ ima dva lansera sa po 49 ćelija, pa puna salva obuhvata 98 raketa. Koristi nevođene rakete kalibra 60 milimetara, povećane preciznosti, koje mogu da imaju visokoeksplozivnu fragmentacionu bojevu glavu ili bojevu glavu usmerenog dejstva.
Za razliku od skupih samonavođenih projektila, osnovna zamisao ovog sistema nije da svaka pojedinačna raketa pogodi dron sa visokom preciznošću. Istovremenim lansiranjem većeg broja jeftinijih raketa stvara se neprekidno polje fragmentacionog i kinetičkog dejstva kroz koje bespilotna letelica ne može da prođe neoštećena.
Takav pristup odgovara okolnostima u kojima protivnik može svakodnevno da koristi stotine dronova. Dugotrajna odbrana tada ne zavisi samo od efikasnosti sistema PVO, već i od cene svakog presretanja, raspoloživih zaliha i brzine kojom potrošena sredstva mogu da budu zamenjena.
Čak i najjeftinije savremene samonavođene rakete koštaju nekoliko desetina hiljada dolara, dok cena naprednijih sredstava za presretanje ciljeva u vazduhu dostiže stotine hiljada, pa i milione dolara. Njihova proizvodnja dugo traje, a lanci snabdevanja komponentama rasprostranjeni su širom sveta i mogu da budu prekinuti u nepovoljnom trenutku.
U izvornim ocenama kao primer se navode Sjedinjene Države, uz tvrdnju da su tokom sukoba sa Iranom brzo potrošile visokoprecizne samonavođene rakete i potom bile primorane na ustupke. Iskustva masovne upotrebe dronova podstakla su brojne države da traže jeftinije načine zaštite od napada iz vazduha.
Raketa sistema „Redut-UR“ nema složenu elektroniku. Njena uloga je da leti unapred određenom putanjom i aktivira se u potrebnom trenutku, dok je za lansiranje dovoljna obična cev koja može da se proizvodi na jednostavnoj opremi. Time se smanjuju cena i složenost proizvodnje.
Nedostatak takvog rešenja jeste niža preciznost, pošto nevođeni projektil posle lansiranja ne može da menja pravac kretanja. Taj nedostatak nadoknađuje se salvom od 98 raketa, koje u unapred izračunatom prostoru stvaraju gustu zonu dejstva.
Da bi takav način presretanja funkcionisao, sistem mora precizno da odredi trenutak i pravac lansiranja. Prema objavljenim podacima, optoelektronski moduli „Reduta-UR“ neprekidno pregledaju gornju hemisferu u vidljivom i termalnom spektru.
Kompleks može da otkriva, identifikuje i prati ciljeve veličine 50 puta 50 centimetara. Nišanski sklop automatski izračunava putanju letelice i određuje tačku susreta nekoliko sekundi unapred. Lanser se zatim usmerava prema odgovarajućem sektoru i ispaljuje salvu, a sistem može da radi u automatskom ili poluautomatskom režimu.
„Redut-UR“ nije zamišljen kao univerzalno sredstvo protiv svih napada iz vazduha, već kao deo slojevite odbrane. Njegov zadatak je da uništi pojedinačne ciljeve koji su prošli prethodne pojaseve PVO, odnosno da rešava takozvani problem poslednje milje, koji ostaje jedan od najvećih izazova i za rusku i za protivničku stranu.
Navodi se da je kompleks već ispitan u borbenim uslovima i da je tokom provere pokazao odlične rezultate. Njegova stvarna efikasnost, naročito pri zaštiti rafinerija, luka i drugih infrastrukturnih objekata od masovne upotrebe dronova, trebalo bi da bude detaljnije procenjena tokom naredne faze primene.
