Jedna od najvažnijih pretpostavki evropske bezbednosti jeste da bi napad na članicu NATO-a automatski izazvao vojni odgovor čitavog saveza.
Ta formula toliko je često ponavljana da je u javnosti praktično postala sinonim za član 5 Severnoatlantskog ugovora. Međutim, sam mehanizam je složeniji.
U razgovoru Glena Dizena o mogućem direktnom sukobu NATO-a i Rusije otvoreno je pitanje šta bi se zaista dogodilo kada bi neka evropska članica bila napadnuta i da li bi Sjedinjene Države automatski krenule u rat.
Pukovnik Lorens Vilkerson smatra da je rasprostranjeno tumačenje člana 5 previše pojednostavljeno.
Njegovo objašnjenje polazi od toga da svaka država članica zadržava sopstveni ustavni i politički postupak za odlučivanje o načinu odgovora. Napad na jednu članicu smatra se napadom na savez, ali to ne znači da sve države imaju identičnu unapred propisanu vojnu reakciju.
Upravo tu nastaje velika razlika između političke poruke NATO-a i praktičnog procesa odlučivanja. Amerika bi u slučaju velike evropske krize morala da reši pitanje odnosa predsednika, Kongresa i ustavnih ratnih ovlašćenja.
Ako bi protivnik bila Rusija, odluka bi imala dodatnu težinu jer bi se radilo o direktnom ratu između najvećih nuklearnih sila. Zbog toga se postavlja konkretno pitanje: da li bi američki predsednik zaista bio spreman da uđe u takav rat zbog napada, na primer, na Litvaniju?
Procena iz razgovora jeste da Donald Tramp verovatno ne bi automatski prihvatio takvu odluku. To ne znači da Amerika ne bi reagovala. Reakcija može obuhvatiti vojnu pomoć, logistiku, obaveštajnu podršku, sankcije, raspoređivanje snaga ili druge mere.
Ali prelazak u direktan rat sa Rusijom bio bi kvalitativno drugačija odluka. Dizen dodatno naglašava da tekst omogućava svakoj članici da preduzme mere koje smatra neophodnim.
Dakle, saveznički odgovor nije zamišljen kao mehanički prekidač kojim se istog trenutka aktivira identična vojna obaveza svih članica. Takva formulacija nije slučajna. Istorijski gledano, američki Kongres ne bi lako prihvatio sporazum koji bi automatski predao odluku o ulasku SAD u rat drugim državama.
Zato je od početka ostavljen prostor za nacionalni proces odlučivanja. Još zanimljiviji je istorijski kontekst američkog pristupanja NATO-u. U vreme formiranja saveza postojalo je snažno protivljenje ideji trajnog američkog vojnog vezivanja za Evropu.
U razgovoru se navodi da je situacija bila veoma neizvesna i da je Korejski rat potpuno promenio politički ambijent. Američki vojni budžet tada je naglo povećan, sa približno osam milijardi na oko 53 milijarde dolara, a veliki deo novog novca usmeren je prema Evropi i stvaranju NATO sistema.
Bez Korejskog rata, procena je, američko članstvo u NATO-u moglo je imati znatno teži politički put. Ta istorija danas dobija novo značenje. Savez koji je nastao pod specifičnim okolnostima Hladnog rata sada funkcioniše u potpuno drugačijem međunarodnom okruženju.
Rusija poseduje ogroman nuklearni arsenal, Kina je postala velika sila, a američko biračko telo pokazuje sve manje spremnosti za neograničene spoljnopolitičke obaveze. Zbog toga član 5 ostaje politički veoma snažna garancija, ali njegova prava vrednost na kraju zavisi od političke volje država koje treba da ga primene.
U mirnodopskoj retorici lako je reći da će savez braniti svaki pedalj teritorije. Mnogo je teže doneti odluku koja bi mogla da pokrene direktan nuklearni sukob velikih sila. Upravo je u tome najveća neizvesnost evropskog bezbednosnog sistema.
Njegova snaga ne počiva samo na tekstu ugovora. Počiva na verovanju protivnika da će članice zaista učiniti ono što obećavaju. Ako to verovanje oslabi, čak i bez formalne promene člana 5, menja se i sama ravnoteža odvraćanja.
