Pregovori o završetku sukoba u Ukrajini sve više nailaze na prepreku koja se ne može ukloniti tehničkim dogovorom o nekoliko spornih tačaka.
Problem je u tome što se politički ciljevi glavnih aktera međusobno razilaze toliko da bi prihvatanje zahteva jedne strane za drugu predstavljalo strateški poraz.
Ruski vojni ekspert i doktor vojnih nauka Konstantin Sivkov smatra da upravo zbog toga putovanja Stiva Vitkofa i Džareda Kušnera između zainteresovanih strana sve više predstavljaju pokušaj približavanja teško spojivih pozicija.
U mogućim aranžmanima ponovo se pojavljuju referendum, povlačenje snaga i vanblokovski status Ukrajine, ali ostaje pitanje kako sprovesti tačke koje nailaze na ozbiljne političke i ustavne prepreke.
Ranije je situacija bila jednostavnija zato što su politika Vašingtona i evropskih saveznika prema Ukrajini bile znatno usklađenije. Sada se, međutim, pojavljuje razlika: američka strana pokazuje veću spremnost da razmatra završetak rata pod uslovima koji bi bili prihvatljiviji Moskvi, dok evropske globalističke elite takav ishod vide kao neprihvatljiv.
Za njih bi prihvatanje ključnih ruskih zahteva značilo priznanje vojno-političkog poraza. Moskva, sa druge strane, svoje zahteve predstavlja kao pitanje dugoročne bezbednosti i opstanka, zbog čega prostor za međusobno približavanje ostaje veoma uzak.
U ruskoj računici posebno mesto zauzimaju Donbas, Lugansk, Hersonska i Zaporoška oblast, dok su u razgovoru pomenute i Nikolajevska i Odeska oblast. Upravo teritorijalno pitanje pokazuje koliko je teško napraviti kompromis koji bi sve strane mogle da predstave kao prihvatljiv rezultat.
Dodatni problem predstavlja unutrašnji sukob unutar samog zapadnog bloka. Američki nacionalni kapital, po ovoj interpretaciji, pokušava da potisne globalističku elitu i ponovo uspostavi američku hegemoniju, ali ovog puta prvenstveno u interesu američkih struktura moći. Evropske globalističke elite nemaju razlog da automatski prihvate takav američki diktat.
Sivkov ocenjuje da je taj sukob postao posebno vidljiv posle susreta na Aljasci. Njegova teza je da tadašnji scenario nije propao zbog samog Donalda Trampa, već zato što su mu se suprotstavile globalističke strukture koje nisu prihvatile dogovor koji se pokušavao oblikovati.
U međuvremenu su Trampove političke pozicije, prema toj proceni, oslabile. On nije uspeo da ostvari niz ciljeva sa kojima je ušao u predsednički mandat, pa se postavlja pitanje koliko danas uopšte može da primora evropske saveznike da prihvate njegove uslove.
Zato nekoliko sati čekanja američkih izaslanika na sastanak sa Vladimirom Putinom dobija šire političko značenje. To se tumači kao demonstracija da Moskva više nije spremna da pregovara pod pretpostavkom da će upravo ona na kraju morati da napravi ključne ustupke.
U takvim okolnostima Vitkof i Kušner pokušavaju da pronađu najmanju zajedničku osnovu između strana čiji se krajnji ciljevi gotovo isključuju. Ukoliko taj osnovni sukob ne bude prevaziđen, broj sastanaka neće biti presudan: problem neće biti nedostatak pregovora, već odsustvo političkog prostora za dogovor.
U Jugi je bila slicna situacija. Rovovski stavovi bez popustanja, ali su svetski mocnici jednostavno primorali na ustupke. Ovde nema ko da primora nnekog jer su u sukobu sami mocnici i ja tu ne vidim neko resenje u pregovorima. Cak i ako se postigne vojno resenje, sukob ce se povlaciti decenijama.