U video-intervjuu pod nazivom „FURSOV: Obratnog puta više NEMA! Svet ulazi u novu epohu”, objavljenom na platformi Jutjub, ruski istoričar, sociolog i publicista Andrej Fursov – poznat po svojim istraživanjima istorijskih ciklusa, globalnih elita i tranzicije društvenih sistema – analizirao je trenutnu geopolitičku situaciju, neizbežnost sistemskog kolapsa kapitalizma i nemogućnost povratka na stare državne modele.
Komentarišući kulturnu i društvenu dinamiku, Fursov je ocenio da u Rusiji u poslednjih 30 godina nije stvorena komedija koja verno odražava realnost postsovjetskog društva, ističući da je sovjetska kinematografija doživela pad nakon filma „Brilijantova ruka” Leonida Gajdaja.
On povlači paralelu između postsovjetske Rusije (od 1991. godine do danas) i proreformske carske Rusije (od 1861. do 1917. godine), opisujući obe epohe kao periode na istorijskoj raskrsnici, uz ocenu da se sadašnji prelazni period bliži kraju.
Resursi, demografija i prag društvene izdržljivosti
Prema proceni Fursova, scenario budućeg razvoja Rusije direktno zavisi od ishoda konflikta u istočnoj Ukrajini. On izražava sumnju da sukob može potrajati narednih deset godina, argumentujući to tvrdnjom da ni ruska ni protivnička strana nemaju dovoljno demografskih i ekonomskih resursa za tako dugotrajan konflikt.
Poredeći društva, Fursov ističe da zapadne zemlje imaju znatno niži prag socijalne izdržljivosti i razmaženije stanovništvo. On to ilustruje citatom iz pesme Aleksandra Galiča o sovjetskom i zapadnom fudbaleru („Ti udariš, ja preživim. Ja udarim, ti preživi”), kao i Bizmarkovom ocenom da je Rusija opasna zbog minimalnih potreba svog stanovništva i nepredvidivosti.
Govoreći o migracijama, on naglašava da se situacija u Rusiji razlikuje od one na Zapadu. Prema njegovim rečima, ključna razlika je u tome što je belom evropskom stanovništvu nametnut kompleks krivice, dok u Rusiji taj kompleks ne postoji.
Fursov tvrdi da na Zapadu nije po sredi svesni plan za uništenje bele rase, već proces zamene evropskog stanovništva manje obrazovanom i lakše upravljivom radnom snagom koja je spremna na lošije uslove života, što opisuje Staljinovom formulom: „nacionalno po formi, klasno po sadržaju”.
Nemogućnost istorijske restauracije
Na pitanje o potrebi za projektom „Sovjetski Savez 2.0” ili obnovom monarhije, Fursov izričito tvrdi da je rekonstrukcija prošlosti nemoguća i nepotrebna. Pozivajući se na reči francuskog kralja Luja XVIII nakon Napoleonovih „sto dana”, ističe da se u istoriji ništa ne može restaurisati.
Monarhija u Rusiji je, prema njegovom mišljenju, odživela svoje još krajem 19. i početkom 20. veka, dok je vladavina Nikolaja II bila agonija samodržavlja. Na isti način, poslednjih 10 do 15 godina Sovjetskog Saveza predstavlja krah sovjetskog sistema koji se ne može vratiti. Fursov poručuje da je umesto pokušaja obnove starih modela neophodno izgraditi novu istorijsku strukturu koja odgovara logici današnjeg vremena.
Velika kriza 2030-ih i tajni planovi KGB-a
Svet se trenutno nalazi u sistemskom i globalnom kolapsu koji se, prema rečima Fursova, ne može rešiti tehnološkim uvođenjem takozvanog „šestog tehnološkog paradigmatskog uvođenja” (tehnološkog sklada), koji on naziva administrativnim mitom i instrumentom za blokiranje tehnološkog razvoja, prepoznatljivim kroz koncept „zelene ekonomije” Klausa Švaba.
Pozivajući se na četvorotomni rad publiciste i analitičara Dmitrija Kuguševa, Fursov je izneo podatak da su krajem 1970-ih i početkom 1980-ih godina stručnjaci unutar aparata Centralnog komiteta i KGB-a raspolagali preciznim naučnim prognozama o budućnosti svetske ekonomije.
Prognoze sovjetske grupe pod rukovodstvom akademika Nikite Mojsejeva, kao i američkog Instituta za kompleksnost u Santa Feu pod vođstvom Gelmana, predviđale su kolaps kapitalizma na prelazu u drugu deceniju 21. veka (što se manifestovalo krizom 2008–2009), dok je terminalna, najteža faza krize locirana na period između 2030. i 2040. u kojoj se trenutno nalazimo.
Strategija pametnijeg dela sovjetskog aparata bila je da SSSR izdrži i očuva se do perioda 2009–2012. godine, kako bi iskoristio slabljenje Zapada i spremno dočekao terminalnu krizu 2030-ih.
Međutim, Sovjetski Savez nije preživeo 1991. godinu, dok je Rusija krizu 2008. godine prebrodila u granicama svojih mogućnosti. Fursov ocenjuje da je predstojeći globalni potres znatno opasniji od pada feudalizma, jer je feudalna kriza bila lokalnog, evropskog karaktera, dok je sadašnja kriza kapitalizma apsolutno globalna i pogađa čak i vangranične sisteme i zemlje poput Rusije koja, prema njegovoj oceni, suštinski nije kapitalistička država iako je uvučena u taj sistem.
Granice progresa, kriva rasta i kosmička istraživanja
Citirajući teoriju sovjetskog astrofizičara Nikolaja Kardašova, Fursov objašnjava da civilizacije brzo prolaze industrijsku fazu i ulaze u deindustrijalizaciju u zavisnosti od energetskog potencijala koji koriste.
Zemaljska civilizacija trenutno koristi svega 16% energetskog potencijala planete i, prema proračunima od pre nekoliko godina, neće preći granicu od 20%.
Fursov objašnjava da je ekonomski rast od neolitske revolucije (pre 10.000 godina) do sredine 18. veka bio izuzetno spor, nakon čega je usledio eksponencijalni skok koji je trajao dva i po veka, do kraja 20. veka.
Sada sistem prelazi u fazu asimptote – stagnacije i ravne linije koja će trajati narednih nekoliko milenijuma. On ocenjuje da je treća industrijska revolucija donela samo tri ključne inovacije – kompjuter, mobilni telefon i internet – što je zanemarljivo u odnosu na dostignuća druge industrijske revolucije, čije su osnove zapravo postavljene još 1930-ih godina u Nemačkoj.
Osvrćući se na svemirska putovanja, Fursov odbacuje predstave sovjetskih pisaca naučne fantastike o dalekim letovima, ističući da bi ljudi na takvim trogodišnjim putovanjima stradali od kosmičkog zračenja.
Ipak, teorijsku mogućnost za prevazilaženje prostora i vremena vidi u radovima sovjetskog astronoma Nikolaja Kozirjeva. Kozirjev, koji je preživeo zatvor i izbegao streljanje u logoru zbog vremenskih nepogoda koje su sprečile streljački vod, razvio je revolucionarnu teoriju vremena.
Eksperimentima sa takozvanim „Kozirjevim ogledalima”, čiju su naučnu korektnost potvrdili japanski i nemački naučnici, Kozirjev je uspeo da posmatra zvezde u njihovom trenutnom vremenu, a ne onakve kakve su bile pre milion godina, što teorijski otvara prostor za kosmičku komunikaciju koja prevazilazi vremenske barijere.
Fursov zaključuje da naučna zajednica funkcioniše po principu „naučnih plemena” (kako to opisuje Tomas Kun u radu o naučnim revolucijama), gde pripadnici establišmenta često odbacuju i uništavaju revolucionarne teorije konkurenata.
Opstanak starih elita u postkapitalizmu
Ukoliko se izbegne globalna katastrofa, buduće postkapitalističko društvo funkcionisaće u uslovima znatno sporijeg ekonomskog rast. Fursov izražava slaganje sa analizom sociologa Imanuel Valerštajna o tome kako će ljudi pamtiti kapitalizam za 500 ili 1.000 godina, podsećajući da je kapitalizam ekološki i društveno neodrživ ako se ne ograniči, što je uočila i Šošana Zubov istakavši da se „kapitalizam ne može jesti sirov, već se mora skuvati, inače će prožderati društvo i biosferu”.
Ipak, promena sistema ne znači nestanak vladajuće klase. Fursov navodi podatak da je čak 90% vladarskih porodica koje su držale moć u sredini 15. veka zadržalo svoje pozicije i sredinom 16. veka.
Kao primer ekstremne dugovečnosti navodi italijansku porodicu Masimo, koja vuče direktno poreklo od rimskog vojskovođe Kvinta Fabija Maksima iz perioda Drugog punskog rata.
Prema njegovim rečima, samo postojanje organizacije kroz period od 1500 godina predstavlja najmoćnije organizaciono oružje koje obezbeđuje kontinuitet moći i tokom tranzicije u postkapitalističku epohu.
pa dobro sad, šta ja mogu da uradim da sve to sprečim ? 🤷