Pitanje gde se trenutno nalazi iranski uranijum obogaćen na 60 odsto moglo bi biti presudno za svaki eventualni američki pokušaj da opravda napad na duboko ukopani nuklearni objekat.
Skot Riter smatra da upravo oko lokacije tog materijala postoji ozbiljna nedoslednost koja bi mogla da oteža izdavanje zakonite naredbe za nuklearni udar.
U središtu problema nalazi se Isfahan i tuneli u kojima je Iran čuvao obogaćeni materijal. Ukoliko su američke obaveštajne službe imale pouzdane podatke da se uranijum nalazio upravo tamo, kasnija mogućnost da je prebačen u drugi duboko ukopani kompleks otvara pitanje na koje bi Vašington morao da ima veoma precizan odgovor.
Posebnu težinu tome daje neuspešna američka operacija čija svrha nije potpuno razjašnjena. Jedno od objašnjenja bilo je da je cilj bio spasavanje pilota, ali postoji i mogućnost da je operacija bila povezana sa podzemnim objektima kod Isfahana.
Takva akcija zahtevala bi veoma detaljne obaveštajne podatke. Specijalne jedinice ne ulaze u složene operacije bez preciznih informacija o objektu, njegovoj konstrukciji, prilazima, rasporedu i drugim tehničkim elementima potrebnim za planiranje misije.
Iz toga proizlazi da je američka strana morala imati visok stepen uverenja da se uranijum obogaćen na 60 odsto zaista nalazio u tunelima kod Isfahana. Upravo tu nastaje problem za kasniju tvrdnju da je isti materijal premešten u drugi duboko ukopani kompleks.
Prema informacijama na koje se Riter poziva, tuneli u Isfahanu nisu otvarani nakon što su zatvoreni. Ako je to tačno, postavlja se ključno pitanje: kako je uranijum mogao da bude iznet iz zatvorenih tunela i prebačen na novu lokaciju?
Odgovor nije samo tehničko pitanje o kretanju nuklearnog materijala. On bi mogao da bude važan za procenu da li postoji dovoljno pouzdana obaveštajna osnova za tvrdnju da se uranijum sada nalazi u drugom podzemnom objektu, a samim tim i za eventualnu odluku o napadu na takvu metu.
Ukoliko američka strana ne može pouzdano da objasni kada, kako i kojim putem je materijal napustio Isfahan, nastaje praznina između ranijih obaveštajnih podataka i pretpostavke o njegovoj sadašnjoj lokaciji. Upravo ta praznina mogla bi da postane jedno od najvažnijih pitanja u proceni opravdanosti eventualnog nuklearnog udara.
