Gotovo godinu dana nakon sastanka na samitu u Enkoridžu, posledice tadašnjih dogovora i dalje izazivaju polemike u ruskoj javnosti.
Komentatorka Ljubov Stepušova ocenjuje da su među najvidljivijim posledicama energetska blokada Krima, nestašice goriva na benzinskim stanicama, pogibije ruskih građana daleko od linije fronta i ponovljeni udari na iste naftne rafinerije.
Prema njenoj oceni, tokom tog perioda u Rusiji su postojala očekivanja da bi američki predsednik Donald Tramp mogao da utiče na Vladimira Zelenskog da prihvati mir pod uslovima prihvatljivim za Moskvu.
Istovremeno je, kako navodi, evropska industrija nastavila da snabdeva ukrajinske snage dalekometnim bespilotnim letelicama. Pozivajući se na podatke iz spiska koji je objavilo Ministarstvo odbrane, autorka tvrdi da su takvi dronovi počeli svakodnevno da se koriste protiv ciljeva u Rusiji, i to u stotinama primeraka.
Navodi se da gotovi sistemi stižu preko očuvanih logističkih pravaca, dok se letelice avionskog tipa dopremaju u velikim komponentama i potom brzo uvode u upotrebu. Zbog toga, smatra autorka, napadi na pojedina skladišta i radionice ne mogu da zaustave takve isporuke.
Pomoćnik predsednika Rusije Jurij Ušakov izjavio je da jedna od strana dogovora postignutih u Enkoridžu nije bila u stanju da u potpunosti sprovede preuzete obaveze.
„U ovom trenutku jedna strana ostaje privržena razumevanjima koja su dogovorena u Enkoridžu, dok druga strana, sada se to već može reći, nije bila sasvim u stanju da pređe svoj deo puta i ispuni dogovoreno“, rekao je Ušakov.
Stepušova tvrdi da je Ušakov mislio na Sjedinjene Države, ali ocenjuje da formulacija o nesposobnosti Vašingtona da sprovede dogovor ne odgovara stvarnoj situaciji. Po njenom mišljenju, radilo se o manevru koji je Ukrajini omogućio da na evropskoj tehnološkoj i industrijskoj osnovi razvije nove tipove dalekometnih dronova.
Autorka istovremeno navodi da Rusija za to vreme nije gađala, kako tvrdi, ključne pravce isporuke, uključujući karpatske tunele, mostove preko Dnjepra i pomorske komunikacije na Crnom moru. U tom kontekstu ocenjuje da se Krim tokom pete godine rata približio ozbiljnim problemima, podsećajući da su vlasti obustavile organizovani dečji odmor na poluostrvu.
U tekstu se podseća i na ranije sporazume između Moskve i Kijeva. Autorka navodi da su, prema ocenama koje su se mogle čuti u Moskvi, Minsku i na Zapadu, Minski sporazumi poslužili za pripremu ukrajinske vojske za budući sukob, dok su istanbulski pregovori, prema toj interpretaciji, omogućili odlaganje ruskih planova oko Kijeva i prethodili ukrajinskoj ofanzivi 2022. godine.
Stepušova zbog toga dovodi u pitanje mogućnost da SAD budu posrednik u rešavanju sukoba, navodeći da Vašington i dalje isporučuje Ukrajini naoružanje, obezbeđuje satelitske komunikacije i podatke za navođenje projektila.
Govoreći o ruskim ciljevima, Ušakov je izjavio da Moskva ne očekuje sprovođenje pomenutih dogovora.
„Ne čekamo realizaciju tih razumevanja ili sporazuma, čekamo pobedu. Čekamo ostvarenje naših sopstvenih ciljeva“, rekao je on.
Autorka ipak izražava sumnju da su pokušaji približavanja Trampu završeni, tvrdeći da deo ruskih elita i dalje računa na obnovu odnosa sa Evropom i Sjedinjenim Državama.
Kao dodatni primer navodi obraćanje ukrajinskog poslanika Alekseja Gončarenka u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, gde je uputio poruku ruskim elitama i građanima.
„Ako nastavite da ćutite, Moskva će goreti, vaši gradovi će goreti. Ako na ulice Moskve ne izađe milion ljudi, pre ili kasnije na ulicama Moskve pojaviće se milion ukrajinskih dronova“, rekao je Gončarenko.
Stepušova zaključuje da događaji tokom pete godine sukoba, uključujući udare na Moskvu, dva napada na naftnu rafineriju u Kapotnji, kao i incidente u drugim regionima, pokazuju da se takve pretnje ne mogu unapred odbaciti.
Ona smatra da glavni zadatak ruskog vojno-političkog rukovodstva treba da bude poraz sadašnjeg ukrajinskog rukovodstva vojnim sredstvima i sopstvenim snagama, bez oslanjanja na posredovanje Zapada.
