Politički predstavnici srpskog naroda ne treba da se sastaju sa Britancima jer uporno kroz istoriju čine da sve podrede svojim interesima i naprave zlo, naglasio je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik.
Pritom je otkrio meru za koju se odlučio vrh RS: ni on ni srpski član i predsedavajuća Predsedništva BiH Željka Cvijanović na svoje inauguracije nisu pozvali novog britanskog ambasadora u BiH Džulijana Rajlija.
Dodikov nastup samo je dodatno aktuelizovao pitanje: kako Beograd i Banjaluka da pariraju stranim pritiscima i udarima na vitalne srpske interese. Kako se postavljati, koje poteze vući, dokle u tome ići?
Evo kako na sve to gleda advokat Branko Pavlović:
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
„Pokušaji spoljnog kreiranja političkog rukovodstva Republike Srpske su doživeli totalni debakl i slom na izborima, međutim, ni slučajno ne treba pomisliti da će strani faktori stati, da će nešto promeniti ili da su izvukli pouke iz rezultata izbora. Ne! Oni sada samo razmišljaju kako da nastave isto.
Jer, njima je u Republici Srpskoj, baš kao i bilo gde drugo, potpuno neprihvatljiva politička elita koja bi bila izvorno utemeljena u volji naroda.
Zašto?
Pa zato što oni mogu da barataju samo marionetama i zato žele da imaju samo takve.
Prema tome – neće stati, i samo će nastaviti.
Napadi će biti po istom šablonu kao i do sada.
Klevete i laži koje su deo specijalnih operacija hibridnog rata, tu imaju veliku ulogu, dvostruku. Ne samo da napadaju određene institucije i lica, nego upliću čitavo društvo u atmosferu sveopšte neverice i sveopšte sumnje. A potom, društva koja su razjedena sveopštom nevericom, nikako ne mogu da se organizuju da pruže otpor veoma organizovanim spoljnim snagama koje rade protiv zemlje, u ovom slučaju – Republike Srpske.
Dakle, nije dovoljno boriti se samo sankcijama. Izuzetno je važno svojim merama otklanjati razne oblike negativnih pojava: korupcije, kriminala itd, ali, sa druge strane, ni slučajno se ne sme biti naivan.
Treba svi da se naviknu da Republika Srpska suvereno donosi propise za koje smatra da joj mogu pomoći u odbrani temeljnih interesa i uređenja sopstvenog društva.
Tu je pod jedan: šta moraju svi da prihvate. A pod dva: pošto znamo da se baš kao oružje koriste mediji i kampanje, onda u društvima koja su pod napadom, odbrana povodom unutrašnjih pitanja mora biti žešća, rigidnija i stroža nego u, na primer, Norveškoj. Jer, Norvešku niko ne dira!
Koji će biti obim napada?
Oni će se nastaviti u onoj meri u kojoj Srbija – ne Republika Srpska, nego Srbija – drži svoju čvrstu poziciju na temu „ne damo KiM, ne damo Srpsku, niti ćemo da uvodimo sankcije Rusiji“.
Onoliko koliko Srbija bude držala tu poziciju, toliko će Republici Srpskoj biti lakše i imaće dovoljno manevarskog prostora da sa mnogo manje problema prebrodi period neprekidnih napada.
Taj period će biti kratak jer Zapad nema daha da ovo radi još dugo. Treba imati svest da je ovo taj trenutak kada treba pružiti maksimalni otpor.
Razborito i čvrsto.
Koliki taj maksimalan otpor treba da bude?
Ne postoje univerzalne mere koje Republika Srpska može da „prepiše“, neke koje bi mogle da se primene u svim društvima, jer mere zavise od određenog istorijskog trenutka i od okolnosti – koliko su država i društvo pod spoljnim napadom.
To nije pitanje razračunavanja oko unutrašnjih razlika, nego relno postoji spoljni napad. I tada država mora da proglasi mere i sankcije koja inače, u drugim okolnostima, možda i ne bi propisala. I, to takođe treba prihvatiti kao normalno.
U tom smislu, može da bude zamka ako se previše obazirete na univerzalne standarde. Njih svakako treba proučiti i onda gledati da se na najblaži mogući način zaštite opštedruštveni i državni interesi.
Ako je to „najblaže“ zapravo oštro, onda je – oštro!
Šta da radimo? Takve su okolnosti. Kad budu druge okolnosti, biće i drugi propisi“.
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
(Fakti)
