Četvoro astronauta koji su u aprilu 2026. godine obišli Mesec zabeležilo je neobične pojave koje su naučnicima otvorile nova pitanja o površini Zemljinog prirodnog satelita i opasnostima koje očekuju buduće istraživače.
Američka svemirska agencija NASA objavila je 7. oktobra više od 800 gigabajta naučnih podataka prikupljenih tokom misije „Artemis 2“. Arhiva sadrži više od 11.000 fotografija i video-snimaka, osam i po sati audio-zapisa naučnih posmatranja i beleške astronauta.
Podaci su dostupni naučnicima i javnosti, pa svako ko želi može da proučava materijal nastao tokom putovanja. NASA očekuje da će detaljna analiza otkriti dodatne informacije koje posada nije mogla da uoči tokom samog leta.
Misija je trajala od 1. do 10. aprila 2026. godine, a svemirski brod „Orion“ obleteo je Mesec 6. aprila. U posadi su bili američki astronauti Rid Vajzmen, Kristina Koh i Viktor Glover, kao i Kanađanin Džeremi Hansen.
Tokom približno sedam sati posmatranja Meseca, članovi posade smenjivali su se pored prozora letelice, fotografisali površinu i glasovno opisivali ono što vide. Njihovi izveštaji predstavljaju prve neposredne naučne opise Meseca koje su ljudi prikupili iz njegove blizine posle više od pola veka.
Za ovaj zadatak astronauti su se pripremali duže od dve godine. Prošli su obuku iz geološke istorije Meseca, učili da prepoznaju nijanse boja i različite površinske strukture, a zatim svoje znanje proveravali u uslovima koji podsećaju na mesečev pejzaž.
Deo priprema organizovan je u kanadskom krateru Mistastin i na Islandu, gde postoje stene i geološke formacije slične onima na Mesecu. Astronauti su učili da prepoznaju 15 važnih orijentira na mesečevoj površini, dok su tokom simulacija instruktori analizirali njihove usmene opise i ukazivali na greške.
Takva obuka pokazala se važnom tokom leta, jer ljudsko oko može da primeti suptilne razlike u boji, teksturi i osvetljenju koje automatski instrumenti ne beleže uvek na isti način.
Jedno od najvećih iznenađenja bile su upravo boje Meseca. Iako sa Zemlje uglavnom izgleda sivo, astronauti su na njegovoj površini razlikovali crne, smeđe, bež, bele, zelene i plave nijanse.
Ove razlike nisu samo vizuelna zanimljivost. Njihovo proučavanje može da pomogne naučnicima da utvrde sastav stena i minerala, rekonstruišu geološku istoriju Meseca i bolje razumeju procese koji su oblikovali i Zemlju.
NASA objašnjava da plavičaste oblasti mogu ukazivati na vulkanske stene bogate titanijumom, dok različite smeđe nijanse odražavaju sadržaj gvožđa. Zelenkasta boja može biti povezana sa staklastim materijalom nastalim tokom drevnih vulkanskih erupcija ili udara asteroida.
Kristina Koh je jednu od neobičnih nijansi uporedila sa buđi koja raste na hlebu. Naučnici smatraju da ovakva zapažanja, zajedno sa podacima orbitalnih instrumenata, mogu pomoći i u prepoznavanju područja sa potencijalno korisnim mineralnim resursima.
Posebno je značajno što se fotografije i opisi astronauta mogu uporediti sa snimcima NASA-inog orbitera Lunar Reconnaissance Orbiter, koji godinama proučava Mesec. Tako se može utvrditi koliko ugao posmatranja i osvetljenje utiču na ljudsku percepciju površinskih karakteristika.
Ipak, najneobičniji događaj tokom misije nije bio povezan sa bojama.
Dok se „Orion“ nalazio iza Meseca, posada je doživela potpuno pomračenje Sunca koje je trajalo 54 minuta. Mesec je zaklonio Sunce, a astronauti su u izuzetno tamnim uslovima primetili pet kratkotrajnih svetlosnih bljeskova na njegovoj površini.
Džeremi Hansen opisao ih je kao sićušne ubode svetlosti koji su se pojavljivali na različitim mestima. Pojave su bile toliko slabe da su iznenadile čak i članove naučnog tima koji su pripremali program posmatranja.
Astronauti su bljeskove videli sa udaljenosti od približno 74.000 kilometara od Meseca. Posle razmatranja mogućnosti da su u pitanju kosmički zraci ili odrazi svetlosti sa svemirske letelice, NASA je potvrdila da je pet zabeleženih pojava povezano sa udarima meteoroida.
Slične svetlosne pojave zabeležene su i tokom programa „Apolo“, ali stručnjaci smatraju da bi bljeskovi koje je videla posada „Artemisa 2“ mogli biti među najslabijima ikada opaženim golim okom.
Prema NASA-inim procenama zasnovanim na njihovoj svetlosti, tela koja su udarila u površinu bila su široka svega nekoliko centimetara. Uprkos malim dimenzijama, njihova velika brzina omogućila je oslobađanje dovoljno energije da nastanu kratkotrajni svetlosni bljeskovi.
Mesec nema gustu atmosferu poput Zemljine, koja bi usporila ili sagorela najveći deo sitnih svemirskih tela. Zbog toga meteoroidi neposredno udaraju u površinu, stvarajući kratkotrajno zagrevanje i svetlost.
Ovi događaji imaju poseban značaj za planiranje budućih baza. Čak i veoma mali meteoroidi mogu predstavljati opasnost za opremu, stambene module i drugu infrastrukturu koja bi godinama ostajala na površini Meseca.
Analiza učestalosti takvih udara pomoći će stručnjacima da bolje procene dugoročni rizik. Posebno je važno utvrditi koliko se često sitna svemirska tela sudaraju sa površinom i kakve posledice mogu ostaviti.
U procenama koje prate ova posmatranja pominju se i tela mase do 8,5 grama, kao i verovatnoća udara u buduću bazu od približno jedan prema 10.000 tokom deset godina. Međutim, javno objavljeni NASA-in pregled naučnih rezultata ne potvrđuje te dve konkretne brojke, pa ih ne treba smatrati konačno utvrđenim parametrima rizika.
NASA je potvrdila još jedan zanimljiv detalj. Astronauti su tokom posmatranja označavali mesta bljeskova na digitalnim prikazima Meseca, a beleške Rida Vajzmena, Viktora Glovera i Džeremija Hansena kasnije su objedinjene radi naučne analize.
U pojedinim slučajevima više članova posade nezavisno je primetilo isti događaj. Takva potvrda naročito je dragocena kada se proučavaju pojave koje traju veoma kratko i teško ih je zabeležiti instrumentima.
NASA je omogućila i učešće dobrovoljaca na Zemlji, koji su pomoću teleskopa pokušavali da snime slične udare. Upoređivanjem posmatranja iz svemira i sa Zemlje istraživači mogu preciznije da procene karakteristike meteoroida i kratera koje ostavljaju.
Drugo važno područje istraživanja bila je granica između osvetljene i tamne strane Meseca, poznata kao terminator.
Na toj granici Sunčeva svetlost pada pod veoma malim uglom, stvarajući izuzetno duge senke. Zbog toga krateri, planinski vrhovi i neravnine postaju mnogo uočljiviji nego kada Sunce osvetljava površinu odozgo.
Posada je mogla da razlikuje oblike i teksture objekata koji bi pri drugačijem osvetljenju ostali teško vidljivi. Kako se granica svetlosti pomerala, pojedini delovi reljefa nakratko su izlazili iz tame, omogućavajući astronautima da posmatraju njihovu strukturu.
„Terminator je nešto najupečatljivije što sam do sada video“, rekao je Viktor Glover tokom preleta.
Kristina Koh je bila posebno impresionirana planinama koje su se jasno izdvajale na obodu Meseca. U takvim uslovima moguće je uočiti velike visinske razlike, uključujući duboke kratere i planinske vrhove koji se uzdižu kilometrima iznad okolnog terena.
Ovakva posmatranja nisu važna samo za geologiju. NASA planira buduća istraživanja u blizini južnog pola Meseca, gde Sunce ostaje nisko iznad horizonta i gde će astronauti morati da rade u uslovima velikih kontrasta svetlosti i tame.
Duge senke mogu pomoći u prepoznavanju reljefa, ali istovremeno otežavaju kretanje i procenu udaljenosti. Zato će iskustva posade „Artemisa 2“ biti korišćena pri izboru kamera, metoda snimanja i postupaka za bezbednu navigaciju.
Tokom pomračenja astronauti su imali priliku da posmatraju i Sunčevu koronu, kao i Mars, Saturn i druge objekte koji su uobičajeno teže uočljivi zbog jakog osvetljenja. NASA je zabeležila i njihova opažanja slabog sjaja povezanog sa Sunčevom svetlošću koja se rasipa na međuplanetarnoj prašini.
Jedan od upečatljivih trenutaka bio je pogled na Zemlju koja je nestajala iza mesečevog horizonta, a zatim se ponovo pojavila. Fotografije ovih prizora dopunjuju naučnu arhivu misije i predstavljaju nastavak istorijskih posmatranja iz vremena programa „Apolo“.
Letelica „Orion“ tokom najbližeg prolaska približila se Mesečevoj površini na oko 6.545 kilometara. Posada je pritom stigla na udaljenost od približno 406.773 kilometra od Zemlje, čime je postavljen novi rekord za najdalje putovanje ljudi u svemir.
Nakon desetodnevne misije astronauti su se 10. aprila bezbedno vratili na Zemlju, sletanjem u Tihi okean kod obale Kalifornije.
Objavljivanje naučnih rezultata 7. oktobra označilo je novu fazu istraživanja. NASA je uz fotografije i audio-zapise stavila na raspolaganje i preliminarni naučni izveštaj, dokument o sprovođenju posmatranja i uputstvo za korišćenje prikupljenih podataka.
„Artemis 2“ nije imao zadatak da spusti ljude na površinu Meseca, već da proveri mogućnosti svemirskog broda, posade i sistema za buduće misije. Međutim, njegova naučna vrednost pokazala se mnogo širom od samog tehničkog ispitivanja.
Posmatranja pet udara meteoroida, neobičnih nijansi mesečevih stena i reljefa na granici svetlosti i tame pružila su podatke koji će se koristiti pri planiranju narednih ekspedicija.
Za NASA je posebno važno što su ova otkrića nastala kombinovanjem ljudskog opažanja i savremene tehnologije. Upravo ta kombinacija mogla bi da bude presudna kada se budući astronauti ponovo nađu na površini Meseca, gde će morati da donose odluke u okruženju koje je još daleko od potpuno istraženog.
