Piše: Borka Pavićević
Da je Sergej Trifunović nekim čudom Lazar Ristovski, da li bi bio izložen i pored svega šikanoznog što se dnevno sprovodi protiv neistomišljenika proglašavanih za „neprijatelje“, takvoj šikani koja se nad ovim glumcem i momkom sprovodi naočigled kolega, mogu li reći i zajednice u kojoj živimo i koja se odnosom prema i ovom „slučaju“ pokazuje kao nepostojeća.
Pa to zbilja ne da liči, nego jeste staljinističko isleđivanje u kome se pritisak vrši onom čuvenom, a izgleda potpuno zaboravljenom optužbom, citiram „i majka ti je bila kurva“, jeste „i majka mi je bila kurva“, samo što je to citat iz procesa okrivljavanja, a ne doslovna uvreda, psovka.
[adsenseyu1]
Priznaj, Sergej, da si lagao i krao, priznaj, nećeš spavati, budićemo te stalno, nećeš jesti, nećeš piti dok ne priznaš da je tvoj humanitarni fond „Podrži život“ jedna izrabljujuća i pljačkatorska udruga koja proneverava i koristi se tuđom nesrećom, nesrećom dece. Što bi trebalo da opere već dugogodišnju upotrebu dece i rodbine u vlastodržačke svrhe.
Dokaži, Sergej, da to ne radiš, ti dokaži da si nevin, jer smo te proglasili krivim, zato što nisi naš, zato što nisi sa nama, za to si kriv i bićeš sve dok ne pristaneš, dok na nas ne pristaneš. Brani se. Brani se od optužbi, ti se brani. Zašto bismo mi, kojih je više („Nacionalna avangarda“), bili ti koji polažemo računa bilo kome na ovom svetu i u ovoj zemlji, u ime identiteta nacije, jer je postmoderni digitalni, kulturno-industrijski, bezbednosno suverenistički model uništavanja svega modernog i živog, zornog, model koji je budućnost, sa miropomazanjem i inauguracijom vlasti i BIA-e. U ime identiteta.
Stvari su potpuno jasne, ili kako kažu „transparentne“. Car je go. Isto je mesto vrha ove države i „Nacionalne avangarde“. Time što se, bogami, iz teksta proglasa „Zašto nacionalna avangarda“? objavljenog u „Danasu“ u ponedeljak, 8. oktobra, može zaključiti i da „identitet“, nacionalni, jeste i rasni.
Šta mislite da li nacionalistička i cenzorska politika Andreja Fajgelja i drugova u Novom Sadu pre nekoliko godina, kulturna politika u skladu sa kulturnim industrijama, i odsustvom svega kritičkog, odstranjivanja savremene umetnosti, moderne, ima veze sa prebijanjem ona dva nesretnika albanske nacionalnosti pre neki dan. Pa ima, rezultat je to desničarskog kulturnog obrasca, i identitetske ideologije, etničkog čišćenja svake drugosti.
Istovremeno, momci iz Prizrena koji su došli da rade u Novi Sad nemaju nikakav problem sa identitetom, kao što ga nemaju ni srpski momci koji su gladni „Na sva tri jezika“ (jedna od parola prilikom skorašnjih štrajkova i pobuna u Tuzli i Sarajevu) i odlaze tamo gde mogu da zarade. Zbilja, ne znam kako se to može biti gladan na postmoderan, industrijskokulturan i digitalan način. Identitetski.
[adsenseyu1]
Jasno je to, antisemitizam može postojati i ako nema Jevreja. Pitanje je samo i uvek ko su drugi, ko je taj na kome će sad nemoć razumevanja sebe obrušiti. Istina, proces nije samo ovdašnji, viđen je u istoriji, a viđen je i u našoj skorašnjoj istoriji, samo što menja oruđa i oružja. Negativna utopija, ili distopija može biti realizovana uprkos ili zajedno sa digitalizacijom.
(Sedi Dragoš Kalajić za velikim, masivnim, teškim radnim stolom i propoveda, nakon što je uništavao rusku avangardu, i svaku drugu, u čuvenim televizijskim emisijama „Dvadeseti vek“. Eto i Bokana, pravo iz Lovasa, i „Ideja“, sve sa grupom autora na koji se naslanja Biljana Plavšić u obilasku skladišta oružja i municije u RS sve podvriskujući „i ju“, i ju“, na štiklicama, u kostimu i sa tašnicom o laktu. To je taj identitet. Identitet naroda koji će ponovo izrasti, ako ga posečeš, jer je kao šuma, zna to ona kao biolog, pa ako ih pogine pola miliona, drugi će izrasti.)
Očigledno je da se danas vlast ne može nasloniti na Akademiju nauka, ili udruženja književnika, nema više Dobrice Ćosića, te se mora naći neko, nova postmoderna „elita“, koja će potisnuti, sabiti, one koji nisu pristupili. Te eto prikazanja na bezbednosnim forumima na kojima će se nabrajati „izdajnici“, uporište je „Nacionalna avangarda“, sa prizivom „helenizma“, i toga se sećate, ako ste to sećanje negde zametnuli gledajte (ne „pogledajte“) film Ištvana Saba „Mefisto“ po Klausi Manu kako izgleda poseta nacionalsocijalističkih vođa ateljeima umetnika koji su pristali. Dakle, ono što je sada nije prvi put u istoriji, samo što je Albert Šper bio i precizan u izvođenju građevinskih i scenskih radova.
Da se razumemo, narod u ovoj zemlji nikada nije imao problem sa identitetom. Uostalom srpska je poslovica „Govori srpski da te ceo svet razume“.
Nije imao problem sa identitetom, narod, stanovništvo, sve dok se nisu pojavili oni koji su kao pojedinci imali i imaju problem sa sopstvenim identitetom, te su taj svoj problem proglasili za kolektivni. I tako doveli u pitanje identitet, ratom i razaranjem.
I konstrukcija „postmodernog identiteta“, protiv moderne, dakle protiv najboljih tekovina srpske kulture.
Otuda nastaje sve ovo što gledamo oko sebe, postmoderna konstrukcija arivističkog identiteta ljudi koji ga ne poseduju. Otuda jarboli sa zastavama, raskopavanje Beograda, zidanje Beograda na vodi, osvetljenje grada kada mu vreme nije, prepravka trgova i ulica, „ostajanje u istoriji“… Nije važno šta će biti sa narodom i identitetom, bitno je da „održim istorijski govor“.
Priznaj, Sergej. Izvrši samokritiku, preispitaj se, čoveče, šta to radiš i za koga radiš. Zašto ti sam skupljaš priloge za decu sa retkim bolestima, budući da smo samo mi, od sebe ovlašćeni da to činimo. Postave čoveka na klupu, upale mu svetlo, sada ono televizijsko, umesto lampe, sijalice, sedi na klupi, to jeste na studijskom kanabeu i kažu, hajde brani se, jer oni kažu da si kriv. Ministar zdravlja kaže. Ma, je li to istina. Svi znamo o čemu se radi, mada pitaju kao da ne žive ovde.
Svi znamo da je hajka na Sergeja Trifunovića hajka na čoveka koji nije pristao. Da služi. I opslužuje. Sam je napravio humanitarnu organizaciju i fond i krenuo da pomaže deci. On je stvarno krenuo i stvarno činio, za razliku od „krenuli smo“, „idemo ka“, auto-putu, bolnici, aerodromu, školama, fabrikama, „krećemo“, još u maju ili martu, ne znam tačno, ali „krećemo“, te od tog pokreta stanovnici Kuršumlije traže obećanu fabriku i puštenu u rad, i „nova radna mesta“ kojih nema nigde, ima toga svega samo na konferencijama za štampu.
Greh „podržavanja života“ treba pokazati kao veći od zločinačke lažne delatnosti, ili „zločina iz ravnodušnosti“.
Ture te na neki spisak, mrzaca, te verovatno i Sergej mrzi decu koja traže pomoć, i njihove roditelje, a onda ideš na sud da se utvrdi da li je to što oni kažu tačno. „Kako se vi osećate kada vam kažu da ste srbomrzac“ i da li je to tačno – da ste srbomrzac. Kako ovi koji su vas turili na spisak kažu. Da li je Mirjana Karanović srbomrzac zbog toga što je igrala Muslimanku u filmu „Grbavica“.
E, pa Sergej je igrao Šiptara u filmu „Stršljen“. I ubio je rođenog brata. U filmu.
Zato ga pitaju da li je istina ono zašto ga optužuje ministar zdravlja, ili izvesni sluga kakav se uvek nađe da i on tuži. Koliko dragovoljaca ima za tuženje i prijavljivanje Sergeja Trifunovića?
Zato da nikom živom ne padne više na pamet da preduzima bilo šta sam i da tako pokaže šta čovek može da uradi za druge ljude, za primer svima onima koji bi mogli da se otrgnu kontroli i subordinaciji u sistemu kome je sve dozvoljeno, jer ih je mnogo u tom sistemu. I od toga sistema žive, postmoderno i vampirski. I to svi znamo. Ali, „javnost“ hoće dokaze, dokaze za očigledno, da je čovek – čovek, nevin, a nasilje nad njim, političko i medijsko, nečovečno.
Pitam, šta bi učinili i oni koji izražavaju solidarnost i podršku u okviru određenih grupa na društvenim mrežama, ukoliko bi prisustvovali prizoru, da čoveka do te mere izlaganog i pljuvanog na naslovnim stranicama vlastodržačke, partijske i državne štampe visokotiražne („prednost naša je da nas ima više“), mlate motkama po sred ulice?
Instalacija „Nacionalne garde“ za koju je Musolini duhovit, a „fašio“ prevaziđen digitalnim putem, nije više nikakva „ekstremna“ organizacija, već ono što je davno moglo biti jasno sam sistem ove države i vlasti. Ne sumnjam da ima onih koji se ponose kada se pomene fašizam kao definicija.
Sergej Trifunović, glumac, u jedno veče u kome je snežilo popeo se, 2001, uz baklje na spomenik Neznanog junaka na Avali gde je promovisan predlog kulturne politike „Moderna, srpski nacionalni identitet u dvadesetom veku“, i izgovorio pred našim i svetskim istoričarima, umetnicima, naučnicima, istoričarima umetnosti, publikom, „Lament nad Beogradom“ Miloša Crnjanskog. Za „honorar“ je odneo plakat do Rajzenberga na kome je zvezda, prosečena crnom munjom i natpis „Again“, „Ponovo“.
Pa jeste, ponovo, jeste glupo i zastrašujuće istovremeno.
Bilo je vremena da se moderna shvati i uzme kao oslonac srpskog evropeizma i kao uporište razvoja. Demokratija ne sme da pusti da fašizam prođe kroz nju kao kroz sir. (Parafrazirani citat poznat kao i mnogi drugi koji pokazuju „nemoć očiglednog“, Mirjana Miočinović).
Zbog svega toga i uprkos, „Podržimo život“. Živeli.
(Danas.rs)
