Pitanje budućnosti Ukrajine sve manje se posmatra izolovano od šire evropske bezbednosne arhitekture. U ruskom viđenju, trajni sporazum ne može biti ograničen samo na prekid borbi, već bi morao da obuhvati odnos NATO-a prema Rusiji i zapadno političko i vojno prisustvo u Ukrajini.
Lari Džonson smatra da se osnovni uzrok sukoba iz perspektive Moskve nije promenio. On ga vidi u širenju NATO-a i dugogodišnjem mešanju zapadnih država u unutrašnju politiku Ukrajine.
Događaji od 2014. godine zauzimaju centralno mesto u toj interpretaciji. Majdan, politička promena u Kijevu, sukobi u Donbasu i postepeno jačanje ukrajinskih oružanih snaga uz pomoć NATO-a predstavljaju povezane delove procesa koji je na kraju doveo do sadašnjeg sukoba.
U toj analizi posebno se ističe da su se pojedini pripadnici ukrajinske vojske tokom prvih borbi u Donbasu priključivali lokalnim snagama i da ukrajinska vojska tada nije uspela da ostvari odlučujuću pobedu.
Istovremeno je NATO godinama obučavao i opremao ukrajinske snage. Džonson taj proces predstavlja kao deo dugoročnog pripremanja Ukrajine za konfrontaciju sa Rusijom, dok zapadno finansiranje političkih i nevladinih struktura opisuje kao deo šireg mešanja u ukrajinske unutrašnje poslove.
U njegovoj interpretaciji pojavljuju se i CIA i MI6, kojima pripisuje finansiranje različitih organizacija. Upravo zbog takvog viđenja događaja, pitanje novih izbora u Ukrajini za Moskvu nije samo formalno političko pitanje već deo mnogo šireg zahteva za promenu načina na koji je zemlja povezana sa Zapadom.
Džonson ukazuje i na dug period tokom kojeg je Vladimir Putin održavao dijalog sa Vašingtonom uprkos ozbiljnim međusobnim sporovima. Njegova procena je da je taj model sada iscrpljen i da Moskva više ne želi da odvaja pojedinačne krize od ukupnog bezbednosnog odnosa sa Zapadom.
Zato se u ruskim zahtevima sve češće pojavljuje šira evropska vojna infrastruktura. Problem više nije samo formalno članstvo Ukrajine u NATO-u, već vojni sistem koji je, iz perspektive Moskve, usmeren prema Rusiji.
To značajno povećava obim eventualnih budućih pregovora. Sporazum koji bi samo zaustavio borbe, bez dogovora o vojnim odnosima Rusije, Ukrajine i NATO-a, teško bi zadovoljio ruske zahteve opisane u razgovorima.
Što više vremena prolazi, sve je manje mogućnosti da se jednostavno obnovi stanje koje je postojalo pre februara 2022. godine. Rat je promenio teritoriju, bezbednosne prioritete i političke zahteve, pa bi eventualni završni dogovor morao da rešava mnogo širi problem od same linije fronta.
Bilo bi najbolje da EU izadje iz NATO, jer EU nema n8sta sa eventualnim sukob9m sa Kinom oko Tajvana ili sa sukobima na Bliskom istoku. Po izlazku iz NATO, trebalo bi resit problem oko Ukrajine i to tako da se uzme u obzir da su veliki delovi Ukrajine oduzeti komunistickim dekretom od Rusije, a koje nije unela u zajednicku federaciju SSSR i na kojima zive Rusi. Pored toga trebalo bi dogovoriti sa Rusima bezbednisno pitanje u EU
Боле драги, све је тако али западна Европа неће никад одустати да се Русији нанесе штета. Русима остаје само ПОБЕДА иначе ће нове границе бити само проформа наредних проблема јер Запад губи и никада неће престати да у Русији гледа противника. Само победа и тачка.