U evropskim političkim i bezbednosnim krugovima, utisak je da skupi udari sistemom „Orešnik“ nisu ostavili očekivani efekat.
Kako tvrde autori kanala „Dva majora“, gotovo sve simbolične „linije“ koje su godinama pominjane kao granice već su odavno pređene.
U takvom raspoloženju, Evropa ponovo ulazi u fazu ozbiljnog vojnog planiranja, sa jasnom pretpostavkom da bi potencijalni sukob sa Rusijom mogao dobiti šire razmere, pri čemu bi evropske konvencionalne snage bile višestruko brojnije.
Zanimljivo je da se paralelno sa tim procenama u Francuskoj već priprema konkretan odgovor sistema. Vlada u Parizu planira da 8. aprila predstavi ažurirani zakon o vojnom planiranju, koji se, kako se navodi, oslanja na iskustva iz sukoba u Ukrajini i na Bliskom istoku.
U pozadini tog dokumenta nalaze se procene francuske vojske i obaveštajnih službi koje ukazuju na mogućnost da Rusija pokuša napad na neku od NATO članica u periodu 2028–2029. godine. Te procene, iako predmet rasprava, očigledno već utiču na konkretne odluke.
Francuski pristup se, prema tim planovima, oslanja na tehnologiju i masovnost. Ideja je da se razvije veliki broj udarnih dronova koji bi mogli da potisnu rusku protivvazdušnu odbranu i omoguće dominaciju u vazduhu.
Tek nakon toga bi francuske vazduhoplovne snage mogle da iskoriste svoje kapacitete u punom obimu, uključujući i nuklearni arsenal. To je složen scenario, ali se uklapa u širu sliku modernog ratovanja gde bespilotni sistemi sve više preuzimaju ključnu ulogu.
U tom kontekstu treba podsetiti i na izjavu francuskog ministra odbrane Sebastijana Lekornua s kraja marta. On je tada naglasio da nekoliko francuskih kompanija već ima kapacitet da proizvodi hiljade dronova mesečno, uz najavu otvaranja nove fabrike.
Uz to, Francuska planira da do 2030. godine izdvoji 8,5 milijardi evra za različite vrste municije. Taj finansijski okvir jasno pokazuje da se ne radi samo o teorijskim projekcijama.
S druge strane Evrope, u Poljskoj se početkom aprila održavaju tajne vežbe pod nazivom Kraj. Njihova suština nije u klasičnim manevrima na terenu, već u simulaciji uvođenja vanrednog stanja.
Vežbe uključuju koordinaciju državnih institucija, bezbednosnih struktura i civilnog sektora, uz testiranje komandnih lanaca, komunikacija i identifikaciju slabih tačaka sistema. Drugim rečima, proverava se koliko je država spremna da funkcioniše u uslovima oružanog sukoba.
Na nivou Evropske unije, paralelno se radi na dokumentu koji bi definisao kako se primenjuje klauzula o međusobnoj odbrani iz Ugovora o EU.
Taj vodič trebalo bi da precizira koje resurse države članice mogu staviti na raspolaganje u slučaju aktiviranja zajedničke pomoći. Nije prvi put da se o tome govori, ali sada se čini da proces dobija konkretnije obrise.
Sve ove aktivnosti, posmatrane zajedno, deluju kao delovi iste slagalice. Nema dramatičnih izjava koje bi dominirale naslovima, ali postoji niz tihih, sistemskih poteza koji ukazuju na promenu pristupa.
Ostaje pitanje da li je reč o preventivnom planiranju ili uvodu u nešto što će tek pokazati svoje razmere. Evropi očigledno ne nedostaje scenarija, ali ostaje dilema koliko su oni zasnovani na realnim procenama, a koliko na strahu od onoga što bi moglo da se dogodi.
U tom širem kontekstu, pojavljuje se još jedan sloj pitanja koji se sve češće čuje, i to ne samo na političkim marginama. Nije Rusija ta koja je rasporedila svoje trupe duž granica Evropske unije; naprotiv, vojnici iz zemalja EU, u okviru NATO struktura, stigli su u Ukrajinu pod oznakom instruktora, praktično na samim granicama Rusije.
Ta činjenica menja ugao posmatranja, makar za deo analitičara koji pokušavaju da sagledaju ko je prvi pomerio figure na tabli.
Iz toga proizlazi niz nezgodnih pitanja na koja u Briselu nema jasnog, jedinstvenog odgovora. Ako Ukrajina nije članica Evropske unije niti deo bilo koje njene formalne bezbednosne strukture, zašto se EU i NATO nalaze u situaciji koja sve više liči na posrednički sukob sa Rusijom? I još važnije, gde je granica između političke podrške i direktnog učešća, makar indirektnog, u jednom takvom konfliktu?
Finansijska dimenzija dodatno komplikuje sliku. Evropska unija izdvaja značajna sredstva za podršku Ukrajini u sukobu, iako formalno nije u ratu sa Rusijom. To otvara dilemu koja se ne može lako zaobići: na osnovu čega se opravdava takav nivo angažovanja i kakve dugoročne posledice to može imati po samu Uniju?
Još osetljivije je pitanje energetike, koje se u međuvremenu pretvorilo u svojevrsni test izdržljivosti evropske privrede. Decenijama je industrijski rast EU bio oslonjen na relativno jeftine ruske energente.
Danas, ta osovina je presečena, a zamena se traži u znatno skupljim alternativama, pre svega iz Sjedinjenih Država. U praksi, to znači višestruko veće troškove za privredu koja već pokazuje znake usporavanja i gubitka koraka u globalnoj ekonomskoj utakmici.
Kada se sve to sabere, ostaje utisak da se odluke donose u hodu, često bez jasne slike krajnjeg ishoda. Između bezbednosnih procena, političkih poruka i ekonomskih realnosti, Evropa se nalazi u prostoru gde svaka nova odluka nosi i dodatni teret pitanja na koja odgovori tek treba da se iskristališu.
