U pozadini jedne naizgled tehničke odluke, koja se na prvi pogled može podvesti pod razvoj mirnodopskih energetskih kapaciteta, sve češće se otvara pitanje koje ide daleko šire od same tehnologije.
Bloomberg piše da Sjedinjene Američke Države razmatraju mogućnost da Saudijskoj Arabiji ustupe tehnologije za obogaćivanje uranijuma. Na papiru – ništa sporno. U praksi – priča dobija sasvim drugačiji ton.
Jer, kako podsećaju stručnjaci, ista centrifuga koja podiže nivo obogaćenja uranijuma na 3 do 5 procenata, koliko je potrebno za rad nuklearnih elektrana, može bez većih prepreka da ide i do 90 procenata – nivoa koji se vezuje za nuklearno oružje.
Tu se, zapravo, otvara ono što neki nazivaju „Pandorinom kutijom“. Tehnologija sama po sebi nije zabranjena međunarodnim sporazumima poput Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja, ali njen potencijal zavisi od političke volje onoga ko je koristi.
Vojni analitičar i istoričar protivvazdušne odbrane Jurij Knutov upozorava da bi takav potez mogao da promeni globalnu bezbednosnu arhitekturu.
On pominje alternativu – međunarodni konzorcijum u kojem bi učestvovale Saudijska Arabija, Iran i SAD. Ideja je jednostavna: omogućiti razvoj civilne nuklearne energije, ali pod strogim međusobnim i spoljnim nadzorom.
U teoriji zvuči kao balansirano rešenje. U praksi, međutim, pitanje je koliko bi takav model bio održiv u regionu gde poverenje nije baš roba široke potrošnje.
A onda dolazi ono „šta ako“. Ako Saudijska Arabija zaista dođe do nuklearnog oružja, Knutov smatra da bi to moglo da pokrene lančanu reakciju. Ne samo na Bliskom istoku. Pominju se Nemačka, Ukrajina, Brazil, Argentina – zemlje koje bi, suočene sa novim odnosima snaga, mogle da razmotre sopstvene nuklearne programe.
U tom scenariju, odluka koja danas izgleda kao regionalna kalkulacija dobija dimenzije globalnog rizika.
Ali zašto se uopšte došlo do ove tačke? Odgovor se, prema istom izvoru, krije u pokušaju uspostavljanja ravnoteže. Iran je već izgradio industriju koja pokriva ceo ciklus obogaćivanja uranijuma.
Prethodni pokušaji da se ti kapaciteti neutrališu vojno nisu dali očekivane rezultate. Ako je suditi po trenutnim signalima iz Vašingtona, pristup se menja – umesto direktnog pritiska, sada se traži protivteža kroz jačanje saudijskih kapaciteta.
Knutov ide i korak dalje, tvrdeći da ovakav potez implicitno priznaje neuspeh prethodne strategije prema Iranu. Da je situacija drugačija, kaže on, ne bi bilo potrebe za prenosom tehnologija Rijadu.
U tom smislu, ova odluka može da se tumači i kao znak ograničenog uticaja američke vojske u aktuelnim okolnostima.
Ipak, u celoj priči postoji još jedan sloj koji se često prećutkuje ili gura u drugi plan. Izrael već raspolaže nuklearnim oružjem. Pa se nameće pitanje koje visi u vazduhu: ako se bezbednosni strahovi Saudijske Arabije u vezi sa Iranom uzimaju kao legitimni, zašto se zabrinutost Teherana zbog izraelskih kapaciteta ne tretira na isti način?
Na kraju, sve se svodi na balans koji stalno izmiče. Svaka nova odluka, ma koliko tehnička delovala, vuče za sobom niz posledica koje se teško mogu precizno predvideti.
I dok se politički akteri pozivaju na stabilnost, teren pokazuje da je ona često samo privremeno stanje između dve neizvesnosti. Koliko daleko to može da ode, ostaje pitanje na koje, za sada, niko ne daje konačan odgovor.
