Vašington neće pasivno posmatrati kako kontrolu nad Bliskim istokom uspostavlja država koja ga naziva ,,Velikim satanom“
Bila su potrebna svega tri dana boravka francuskog predsednika Emanuela Makrona u Beloj kući da se očekivanja o nekakvom prkosnom zalaganju Evrope za opstanak aktuelnog iranskog nuklearnog sporazuma (JCPOA) protivno Trampovim željama pokažu kao neosnovana. Iako su domaći mediji uglavnom u prvi plan izveštaja o Makronovoj poseti Beloj kući stavljali fraze o francusko-američkom prijateljstvu i to što je Tramp skidao perut sa Makronovog sakoa, glavni rezultat ove posete jeste Makronova konstatacija da je ,,potreban novi sporazum sa Iranom“. U prevodu, aktuelni iranski nuklearni sporazum ne valja, a Tramp je u pravu kada ga kritikuje.
Makron je istakao ,,četiri stuba“ onoga što bi trebalo da predstavlja budući ,,veliki sporazum“ sa Iranom koji bi zamenio onaj Obamin iz 2015. To su denuklearizacija u kratkoročnom periodu, denuklearizacija u dugoročnom periodu, obustavljanje razvoja balističkih raketa i – verovatno najproblematičnije –obuzdavanje regionalnog uticaja Teherana na Bliskom istoku, pri čemu je Makron podvukao da je ,,Sirija deo četvrtog stuba“.
[adsenseyu1]
,,To je jedini način da sačuvamo suverenitet regiona i obezbedimo mir na duge staze. U suprotnom, sigurno ćemo morati da se vratimo u region zbog novih terorističkih grupa“, objasnio je Makron, dok ga je Tramp tapšao po ramenu.
Iako jedan deo zapadnih medija ovo tumači kao uspeh Makrona da ubedi Trampa da ostane pri JCPOA uz usvajanje određenih korekcija, daleko je realnije da je Makron od Trampa dobio zadatak da pričom o ,,potrebi proširenja sporazuma“ Evropljanima zasladi gorku pilulu američkog narativa o potrebi odbacivanja starog nuklearnog sporazuma. Tako se, u stilu podele uloga na dobrog i lošeg policajca, umesto Trampovih pretnji jednostranim povlačenjem iz nuklearnog sporazuma, sada čuje Makronovo pozivanje na ,,proširenje sporazuma“, koje u suštini vodi ka istom: deplasiranju aktuelnog sporazuma i podvrgavanju Irana novim zahtevima. Uzgred, ukoliko Islamska Republika odbije ,,proširenje sporazuma“, SAD dobijaju pun legitimitet za jednostrano povlačenje iz njega i nastavak ofanzivnih pritisaka protiv Teherana.
BUĐENjE AGRESIVNOG REFLEKSA
Nema sumnje da je Iran sve veći geopolitički problem za Vašington. Od eliminacije Sadama Huseina kojom je dominacija sunita u Iraku okončana, neuspele intervencije Izraela u Libanu 2006. i građanskih ratova koji su izazvali anarhiju u Siriji i Jemenu, Teheran je preko razbacanog šiitskog faktora postao izrazito uticajan širom Bliskog istoka i sada preti da preko ,,šiitskog koridora“ izbije na Mediteran i opkoli dva glavna američka saveznika u regionu – Izrael i Saudijsku Arabiju. Ovo opkoljavanje nije puka apstrakcija kada se ima u vidu da se Hezbolah, ta izrazito borbeno sposobna i respektabilno naoružana šiitska paravojska, ukopava u Siriji i Libanu, a Iran gomila sve sofistikovanije balističke rakete sve većeg dometa. Konačno, ogromne rezerve nafte i gasa koje poseduje Iran čine ga značajnim igračem i na globalnom tržištu energenata. U odsustvu direktnog (najverovatnije vojnog) suzbijanja Irana, on će u narednim decenijama postati neprikosnovni regionalni hegemon, čvrsto integrisan u rusko-kineske evroazijske projekte.
Sve ovo u Vašingtonu budi agresivni refleks obračunavanja sa Iranom, što je postalo posebno izraženo u sastavu Trampove administracije. Kadrovski odabiri Donalda Trampa možda uverljivije od bilo čega drugog nagoveštavaju da bi Amerika zaista mogla da zarati sa Iranom. Američki predsednik je sa funkcije državnog sekretara uklonio Reksa Tilersona, koji veruje da bi SAD trebalo da se drže slova JCPOA dokle god ga i Iran poštuje, i na njegovo mesto je stavio Majka Pompea, oštrog kritičara iranskog nuklearnog sporazuma koji Iran naziva ,,ubitačnom imperijom“ na čije je bombardovanje (i to sa 2.000 vazdušnih napada) pozivao još 2014.
Devet dana potom, Tramp je uklonio još jednog funkcionera koji je smatrao da SAD ne bi trebalo da se povlače iz nuklearnog sporazuma – savetnika za nacionalnu bezbednost H.R. Mekmastera. Na njegovo mesto je doveo Džona Boltona, super-jastreba pored kog čak i Mekejn deluje oprezno i čiji je, izgleda, omiljeni hobi predlaganje rata protiv Irana. Potpredsednik SAD Majk Pens je Iran ocenio ,,vodećim državnim sponzorom terorizma“, dok je ambasadorka SAD pri UN Niki Hejli (koju je takođe postavio Tramp) eho svih ovih izjava. Praktično jedini oponent politici zaoštravanja sa Iranom je ministar odbrane Džejms ,,Besni pas“ Matis. Ovaj Trampov ,,ratni kabinet“ – kako ga naziva Patrik Bjukenen – je, uz jasnu nameru da se sruši postignuti nuklearni sporazum, drugi pouzdan pokazatelj da se u Vašingtonu priprema ratni scenario protiv Irana.
Treći pokazatelj je Trampov odabir regionalnih saveznika. Pored Izraela, to je Saudijska Arabija, tačnije mladi saudijski princ Mohamed bin Salman čiji je prezir prema Iranu, koji poredi sa Trećim rajhom, uveliko poznat. Štaviše, upravo je zajednička mržnja prema Iranu jedna od glavnih tačaka zbližavanja Trampa i bin Salmana. Tramp je i svoju prvu inostranu zvaničnu posetu posvetio Saudijskoj Arabiji, maja prošle godine, i tada je isključivu krivicu za finansiranje terorizma svalio na Iran, iako su saudijske veze sa sunitskim džihadističkim grupama notorna stvar. Ubrzo potom je usledila i izolacija Katara sa namerom da se ta zemlja primora da preseče svoje veze sa Iranom.
Glavni Trampov regionalni saveznik, Izrael, gaji slična gledišta o potrebi obračunavanja sa Iranom, doduše sa većom dozom zabrinutosti nego što je to slučaj u udaljenom Vašingtonu. Izraelska štampa već najmanje godinu dana unazad priprema javnost za sve izvesniji sukob sa proiranskim Hezbolahom i, posledično, Iranom. Iranska revolucionarna garda i Hezbolah ubrzano grade lanac uporišta opremljenih raketnim sistemima i bespilotnim letelicama duž čitavog izraelskog ,,severnog fronta“, što izaziva periodične napade izraelskog ratnog vazduhoplovstva na ova postrojenja unutar Sirije. Ovakvi napadi za sada nisu uspeli da zastraše Iran i on nastavlja da šalje teško naoružanje u Siriju (štaviše, jučerašnji izveštaji govore kako američka obaveštajna zajednica prati intenziviranje ,,sumnjivih“ letova teških transportera Iljušin IL-76 iz Irana u Siriju).
Iščekujući sudbonosnu Trampovu odluku o iranskom nuklearnom sporazumu 12. maja, bivši načelnik izraelske vojne obaveštajne službe general-major Amos Jadlin je nedavno izjavio da ,,nije video tako opasan maj još od maja 1967“, aludirajući na Šestodnevni rat između Izraela i Egipta, Jordana i Sirije. Ministar odbrane Izraela Avigdor Liberman je upozorio da bi ovog leta zaista mogao da izbije rat u kojem bi Izreal morao da se istovremeno nosi sa Iranom, Sirijom, Hezbolahom, libanskom vojskom, Hamasom, Palestinskim islamskim džihadom i raznovrsnim salafijsko-džihadističkim grupama iz Pojasa Gaze i šireg regiona (ovo je uzgred i glavni razlog oklevanja Rusije da Siriji isporuči S-300, jer bi takvo oružje drastično suzilo vazdušnu dominaciju Izraela i samim tim ga egzistencijalno ugrozilo, a njegove protivnike potencijalno ohrabrilo za napad). Ne treba posebno isticati da bi u takvom scenariju Amerika (a posebno Trampova Amerika) intervenisala da spase Izrael i da bi glavna meta američke odmazde bio Iran.
VOJNI POTENCIJALI IRANA
Međutim, Iran nije tako lak zalogaj. Naprotiv, to bi verovatno bio vojno najjači američkih protivnik još od Korejskog rata. Iran poseduje najmanje četiri baterije najnovije iteracije ruskog raketnog sistema PVO S-300 pod oznakom PMU2 dometa 200 kilometara, kao i sopstvenu kopiju ovog sistema Bavar 373. Poseban adut ove zemlje je raznovrsan arsenal balističkih raketa, od kojih je najmoćnija Šahab-3, odnosno Koramšar, dometa 2.000 kilometara. Iranske konvencionalne snage su sa svojih više od pola miliona pripadnika aktivnog sastava, 350.000 rezervista, 1.500 tenkova i 334 aviona različitih tipova, kvantitativno respektabilne, a svoju tehnološku inferiornost u odnosu na SAD i Izrael kompenzuju fanatičnom motivisanošću. Uz sve to, iranska ratna mornarica bi u slučaju sukoba nastojala da minira i zatvori Ormuski tesnac kroz koji prolazi petina svetske nafte, što bi izazvalo krizu globalnih razmera. Iran je, dakle, sposoban za borbu, a svaka vojna konfrontacija sa njim mogla bi da se pretvori u širok regionalni sukob visokog intenziteta čije bi se posledice osetile globalno.
Ali pitanje je koliko bilo šta od ovoga može da odvrati Vašington od zacrtanog kursa. Prvo, kada se radi o nafti, SAD skoro 40 odsto svojih naftnih potreba zadovoljavaju samostalno, a najveći deo onoga što uvoze dolazi iz Kanade, Meksika i Venecuele. Manje od 13 odsto američke nafte potiče sa Bliskog istoka. U tom smislu bi u slučaju napada na Iran Kina i Evropa pretrpele daleko veću štetu nego SAD. Tačno je da bi cene nafte vrtoglavo skočile svuda, ali to bi išlo u prilog američkim petrolejskim kompanijama (kao i Rusiji).
Što se iranske konvencionalne vojne sile tiče, njena brojnost i motivisanost bi okupaciju Irana učinile veoma teškom, ali Vašington uopšte ne mora da pribegne takvoj strategiji. Štaviše, sigurno je da neće. Daleko je izvesnije da bi, ukoliko dođe do rata, težište bilo na koncentrisanim vazdušnim napadima u kojim bi se brojnošću angažovanih aparata i frekventnošću udara nastojala savladati iranska PVO, a potom i razoriti iranska vojna i strateška infrastruktura. Pri tome je američko ratno vazduhoplovstvo do sada detaljno moglo da se upozna sa sistemom S-300 (doduše starijom verzijom PMU1) i njegovim slabostima zahvaljujući tome što ga poseduju NATO članice Grčka, Bugarska i Slovačka. Iransko ratno vazduhoplovstvo, kojem po nekim procenama oko polovine aviona nije operativno, ne bi imalo mnogo izgleda da se nosi sa najsavremenijim američkim i izraelskim avionima četvrte i pete generacije. Na kraju krajeva, diskutabilno je i da li bi Iran zaista bio u stanju da ,,zatvori“ Ormuski tesnac na iole duži period pred kombinovanom vatrenom silom američke Pete flote i vazduhoplovnih snaga razmeštenih po bazama širom regiona.
U suštini, najpouzdaniji faktor odvraćanja za Iran jesu hiljade njegovih balističkih raketa raznih tipova i sposobnost da preko šiitskog faktora rasplamsa sukob po čitavom regionu, čime ne bi bili ugroženi samo američki saveznici, nego i američko vojno i civilno osoblje širom Bliskog istoka. Međutim, čini se da se jedan deo američkih jastrebova zanosi klimavom pretpostavkom da bi bilo moguće zastrašiti Iran da ne pribegne upotrebi svojih balističkih raketa. Ova opasna logika polazi od toga da bi sa izraelskim nuklearnim arsenalom i novom američkom nuklearnom doktrinom – koja upotrebu nuklearnog oružja na taktičkom nivou čini izvesnijom – bilo moguće ubediti Iran da se u slučaju ograničenih napada uzdrži od raketne odmazde kako protiv sebe ne bi isprovocirao totalni rat. To je bio smisao nedavne Trampove pretnje da će ,,ukoliko Iran učini bilo šta da naudi Americi platiti cenu kakvu je malo država u istoriji platilo“.
[adsenseyu1]
Iako ovaj scenario ne treba zanemarivati, izvesnije je da će Vašington pokušavati da se drži bezbednije strategije koja polazi od izolacije Irana i njegovog smekšavanja hibridnim merama – subverzijom i sankcijama. Masovni protesti koji su potresli Islamsku Republiku početkom ove godine su imali nesumnjive simpatije, a verovatno i podršku Vašingtona, dok je o namerama da se Iran savlada subverzijom Džon Bolton govorio još 2009: ,,Napad, u kombinaciji sa efektnom javnom diplomatijom, mogao bi da okrene šaroliko iransko stanovništvo protiv represivne vlasti“. Takva strategija izazivanja implozije Islamske Republike bi aktuelno širenje iranskog uticaja u regionu posmatrala kao šansu za njeno preokretanje u ,,imperijalno prenaprezanje“.
Ovo je upravo ono što ,,Volstrit džornal“ ima na umu kada Trampu predlaže pretvaranje Sirije u ,,ajatolahov Vijetnam“. U tom kontekstu je interesantan proglas koji je tokom pomenutih protesta u Iranu, početkom januara ove godine, izbacila američka privatna vojna kompanija ,,Sons of Liberty International“ u kojem nudi svoje usluge iranskoj opoziciji, u cilju ,,oslobođenja od represije“. Postoje i glasine da ova kompanija trenutno u Iraku obučava iranske Kurde i iranske opozicionare za vođenje gerilskog rata protiv ajatolahovog režima. Inače, direktor ove firme – Metju van Dajk – je u periodu od 2007-2011 obilazio zemlje Bliskog istoka u kojim je potom izbilo tzv. ,,arapsko proleće“, a u Libiji se čak i borio na strani pobunjenika, što govori da ima obimno iskustvo za vođenje hibridnog rata, posebno u bliskoistočnoj sredini.
Neki eksperti, kao pomenuti Patrik Bjukenen, ističu i da američki predsednik nema ovlašćenja da pokrene rat protiv Irana bez dozvole Kongresa. Ovo navodno ograničenje treba uzeti sa velikom dozom rezerve. Ne samo što se značaj kongresnih odobrenja za upotrebu vojne sile od početka ,,rata protiv terorizma“ sve više relativizuje, nego se u Kongresu još od januara prošle godine nalazi predlog zakona o ,,autorizaciji upotrebe sile protiv Irana“ kojim bi se američkom predsedniku ,,dozvolila upotreba američkih oružanih snaga u cilju sprečavanja Irana da pribavi nuklearno oružje“, što znači da bi Tramp u slučaju njegovog usvajanja smeo da pokrene preventivni rat protiv Irana bez ikakvih daljih konsultacija. To što ovaj zakon još nije usvojen ga ne čini manje značajnim, jer američka legislativna praksa poznaje primere akata koji hiberniraju u formi predloga sve dok ih ne aktuelizuje neka kriza, nakon koje bivaju promptno usvojeni. Tu kriza bi mogao da izazove neuspeh ubeđivanja Irana da prihvati nove uslove pregovaranja ili oružani sukob Izraela i (pro)iranskih snaga u Siriji i Libanu.
O tome koliko je situacija ozbiljna svedoči i iznenadni apel iranskog šefa diplomatije Muhameda Džavada Zarifa prošlog utorka na ,,novi regionalni dijalog“ kojim bi se smanjile tenzije na Bliskom istoku, a odnosi sa Saudijskom Arabijom normalizovali na temeljima uzajamnog uvažavanja. Očigledno je da Teheran vidi približavanje olujnih oblaka pa pokušava da ,,smiri situaciju“ pre nego što ona nepovratno eskalira.
Da rezimiramo, brojni pokazatelji američke unutrašnje i spoljašnje politike, kao i regionalna bezbednosna dinamika na Bliskom istoku, ukazuju na to da je oružani sukob SAD i Izraela (verovatno i zalivskih monarhija) sa jedne, i Irana i šiitskih oružanih grupa sa druge strane, vrlo verovatan. Ukoliko američki predsednik 12. maja odbaci iranski nuklearni sporazum, ta verovatnoća će biti još veća. Vašington ni u kom slučaju neće pasivno posmatrati kako kontrolu nad Bliskim istokom uspostavlja država koja ga naziva ,,Velikim satanom“.
Vojislav Gavrilović (Standard.rs)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
