Američko vojno prisustvo u Persijskom zalivu sve više pokazuje koliko je teško održavati dugotrajnu operaciju protiv protivnika koji raspolaže velikim brojem raketa i bespilotnih sistema.
Problem više nije samo mogućnost udara, već i pitanje koliko dugo američka mornarica može da zadrži sadašnji tempo.
Moderni rat na moru ne zavisi samo od kvaliteta pojedinačnih brodova. Potrebni su logistika, zamenske posade, remont, dovoljan broj plovila, protivvazdušna odbrana i sposobnost da se ogromna zona kontroliše mesecima.
Američki vojni analitičar i penzionisani pukovnik Daglas Mekgregor ocenjuje da SAD danas jednostavno nemaju mornaricu veličine potrebne za dugotrajnu i duboku blokadu Irana. Broj raspoloživih brodova znatno je manji nego tokom ranijih velikih pomorskih operacija.
Američke pomorske snage pritom se drže na značajnoj udaljenosti od iranske obale. Pominju se distance od oko 150, 200, pa i 300 milja, upravo zbog opasnosti od iranskih raketnih i bespilotnih sistema.
Takva udaljenost smanjuje rizik, ali istovremeno komplikuje operacije. Avioni moraju da prelaze veće razdaljine, logistika postaje složenija, a sposobnost stalnog pritiska opada.
Poseban problem predstavljaju posade. Boravak na moru koji traje stotinama dana stvara fizički i psihološki pritisak koji se teško može porediti sa kratkotrajnim borbenim angažovanjem.
U razgovoru je pomenut nosač aviona „Abraham Linkoln“ i težina višemesečnog boravka posade na moru. Čak i kada brod nije neposredno napadnut, stalna pripravnost, zatvoren prostor i neizvesnost stvaraju ozbiljan problem.
Mekgregor smatra da bi za stvarnu, dugotrajnu blokadu velikog prostora bilo potrebno najmanje oko 100 brodova. Kao istorijsko poređenje navodi kubansku raketnu krizu, kada je SAD imala više od 200 brodova angažovanih u blokadi i dodatne snage u severnom Atlantiku.
Današnja američka mornarica nema takvu širinu. Istovremeno mora da održava prisustvo u drugim delovima sveta, uključujući Pacifik i područja povezana sa Ukrajinom.
Najopasniji scenario bio bi ozbiljan pogodak američkog nosača aviona. Nosači su ogromni, snažno zaštićeni i projektovani da izdrže velika oštećenja, pa njihovo potpuno potapanje raketom sa velike udaljenosti nije lako.
Ali potapanje nije potrebno da bi nastala politička kriza. Dovoljno teško oštećenje koje bi izbacilo nosač iz borbe moglo bi imati ogroman psihološki efekat. Nosač aviona nije samo brod. To je simbol američke vojne moći, sa hiljadama ljudi, desetinama aviona i investicijom koja se meri milijardama dolara.
Ako takav brod bude teško pogođen, američko rukovodstvo našlo bi se pred izborom između eskalacije i povlačenja. Svaka opcija nosila bi velike političke posledice.
Dodatni problem predstavljaju avioni F-35, jedan od najskupljih borbenih sistema ikada razvijenih. Veliki gubici takvih letelica teško bi mogli da budu brzo nadoknađeni, a odnos između uloženog novca i vojnog rezultata postao bi političko pitanje u samim SAD.
Zato pitanje Persijskog zaliva nije samo koliko snažno Amerika može da udari Iran. Mnogo važnije je koliko dugo može da održava operaciju, koliko gubitaka može da prihvati i šta se događa ako protivnik uspe da pogodi jedan od najvažnijih simbola američke vojne moći.
