Šta je gledanje na daljinu? To je sposobnost koja omogućava „gledaocu“ da opiše udaljenu geografsku lokaciju do nekoliko stotina hiljada kilometara dalje (čak i više) od njihove fizičke lokacije – one na kojoj nikada nisu bili.
Ovu veštinu su naučili vojnici u više zemalja širom sveta. U Sjedinjenim Američkim Državama, program za posmatranje na daljinu trajao je 25 godina na Institutu za istraživanje Stanforda, pre nego što je 70 odsto deklasifikovano. Vođeno je zajedno sa CIA i drugim obaveštajnim agencijama.
Godine 1976. održana je prezentacija na Institutu inženjera elektrotehnike i elektronike (IEEE) na papiru koji je Institut objavio u ime Hal Putofa i Rasela Targa, ključnih igrača onoga što je postalo poznato kao STARGATE projekat.
[adsenseyu1]
Dokument je naslovljen „Perceptivni kanal za prenos informacija preko kilometra udaljenosti: istorijske perspektive i najnovija istraživanja“. Nakon objavljivanja, tada je sve postalo mračno, u svetu Specijalnih pristupnih programa (SAP), tako osetljivih da su izuzeti od izveštavanja Kongresa, tvrdi Arjun Walia za collective-evolution.com
Nakon deklasifikacije 1995. godine, ili barem delimične deklasifikacije, Ministarstvo odbrane i oni koji su bili uključeni otkrili su izuzetno visoku stopu uspešnosti.
Da sumiramo, godine raznih kritika protokola, usavršavanja metoda i uspešnih replikacija ovog tipa udaljenog gledanja u nezavisnim laboratorijama donele su značajne naučne dokaze za realnost fenomena gledanja na daljinu.
„Snaga ovih rezultata dodatno je doprinela otkriću da sve veći broj pojedinaca može pokazati visokokvalitetno gledanje na daljinu, često na njihovo sopstveno iznenađenje … Razvoj ove sposobnosti u SRI evoluirao je do tačke u kojoj je poseta osoblja CIA-e, bez prethodnog izlaganja takvim konceptima, dobro funkcionisala u kontrolisanim laboratorijskim uslovima. “ (izvor)
Korišćeno je više primera, od lociranja izgubljenog aviona špijuna u Africi, gledanja budućih događaja, kao i prethodnih događaja. Gledanje na daljinu nije ograničeno na vreme, to je kvantni fenomen, kao i većina parapsiholoških fenomena.
U deklasifikovanoj literaturi postoji mnogo šokantnih primera gde je gledanje na daljinu uspešno korišćeno u obaveštajne svrhe, što ima smisla s obzirom na činjenicu da je vlada odlučila da ga finansira 25 godina.
Korišćen je i za otkrivanje Prstenova oko Jupitera, čovek po imenu Ingo Svan, jedan od najboljih u programu gledanja na daljinu koji je mogao da opiše i vidi prsten oko Jupitera, za koji, u to vreme, naučnici nisu imali ni ideju. To se desilo pre nego što je NASA-in kosmički brod Pioneer 10 leteo pored planete, potvrđujući da prsten zaista postoji.
Ovo je neverovatno, jer u to vreme nije bilo načina da se čak i opažaju prstenovi koji postoje oko planeta …
„Da bi se utvrdilo da li je bilo neophodno imati osobu sa“ signalom „na ciljnom mestu, Svan je predložio sprovođenje eksperimenta gledanja na daljinu planete Jupiter pre nadolazećeg letenja NASA Pioneer 10.
„U tom slučaju, na svoju žalost (i našu) našao je prsten oko Jupitera, i pitao se da li je možda greškom gledao Saturn na daljinu. Naše kolege u astronomiji su takođe bile prilično nezadovoljne, sve dok letenje nije otkrilo da je neočekivani prsten zapravo postojao. „
Ovo je kratak vremenski okvir vladinog daljinskog pregleda.
Zajednička tema među udaljenim pogledima je: vanzemaljska
Od deklasifikacije programa, mnogi ljudi iz nje, udaljeni gledaoci, kao i vojno osoblje i akademici izašli su da govore o programu. Najpopularniji gledalac u okviru programa, Ingo Svan, kao što je već spomenuto, napisao je knjigu pod nazivom „Penetracija“ u kojoj je dao više detalja o programu koji nismo dobili od vladinih dosijea.
Opisao je gledanje humanoidnih tela na Mesecu, koje rade na nečemu (zadnja strana Meseca), kao i visoke strukture, zgrade i još mnogo toga. Bio je veoma otvoren za vanzemaljsko prisustvo koje je očigledno bilo poznato unutar ovih programa.
Džozef Mkmonigl je bio još jedan, koji je takođe imao iskustva sa udaljenim posmatranjem vanzemaljskog prisustva, ovaj put došlo je sa Marsa. Mnogi od njih su otvoreno govorili o vanzemaljskom prisustvu.
[adsenseyu4]
S druge strane, uz pominjanje Marsa i udaljenog posmatranja, vredno je spomenuti činjenicu da su šestorica bivših gledalaca američke vojske od strane zvaničnika ruskog svemirskog programa naručili proučavanje uzroka nestanka Fobosa II. Gledaoci su objavili završni izveštaj pod naslovom “Enigma Penetration: Sovjetska slika o svemirskim plovilima Fobos II”.
Kao što Džim Mars ističe, u svom romanu, Naša okultna istorija,
U izveštaju se navodi da je predmet u obliku diska nikao sa površine Marsa prema Fobosu II, dok je drugi objekat prešao u još bližu blizinu i skenirao sondu prodornim uređajem za snop čestica, što je poremetilo opremu za komunikaciju i vođenje.
„Sovjetski brod van kontrole je tada bio pogođen“ mikrometeoritom „koji je isporučio “coupe de grace”. Udaljeni gledaoci su rekli da ovo možda nije bilo slučajno, jer se čini da je sva tehnologija postavljena u svemiru sa Zemlje skoro nehumana … Nakon što su ga udarili, Fobos II se spiralno spustio i srušio na površinu Marsa.
4 vanzemaljske baze
Zatim, tu je Pat Prajs, koji je, zajedno sa Ingo Svanom, opisan kao jedan od najuspešnijih gledalaca SRI-a, njegove sesije su bile izuzetno precizne. U zajednici za gledanje na daljinu, među deklasifikovanom literaturom, on je najpoznatiji po svojim skicama portala i dizalica koje su odgovarale CIA-inim fotografijama koje nikada nije video, to je bilo tokom hladnog rata.
Rasel Targ, suosnivač programa na RSI-ju je nedavno održao predavanja o “svemu” on “zna o ESP-u.” Zapravo, njegov TED govor o tome je otkazan.
Prema Atvateru, Prajser je uspešno video 4 vanzemaljske „baze“ koje su bile smeštene na Zemlji. Jedan se nalazio ispod planine Ziel, drugi ispod planine Perdido u Španiji, kao i ispod planine Injangani u Zimbabveu, i na Aljasci, ispod planine Hajes.
Ovo dolazi iz mnoštva izvora, uključujući jednog od vodećih istraživača na terenu, Timoti God, iz njegove knjige, Natprirodno otkriće.
Ono što je takođe interesantno primetiti je znanje o tim planinama, na primer, Inajnagi. Nema nedostatka čudnih nestanaka onih koji lutaju ovim područjem, to je dobro poznato u regionu, a planina je dugo vremena bila okružena tajanstvenim znanjem.
Kredo Mutva
Jedna zanimljiva priča dolazi od Kreda Mutve, rođenog 1921. godine, Zulu Sangoma, tradicionalnog iscelitelja iz južne Afrike. Sprovodio je ogroman humanitarni rad u Africi i izuzetno je upoznat sa Zulu tradicijom i znanjem.
Sada, ima nebrojanih priča koje se odnose na vanzemaljske kontakte, ako je i jedna od njih istinita, to je fascinantno. Mnoge od ovih priča potvrđuju jedna drugu i uparene su sa dokazima o vanzemaljskoj hipotezi o NLO-ima i svim svedočenjima ljudi sa kredibilitetom, što uopšte nije naivno.
U grmlju planine, dok je Mutva bio Sangoma šegrt, tražio je biljku koju je planirao da koristi kao lek. Nešto što je često činio da bi vratio zdravlje svojim ljudima, posebno u vezi sa pandemijom HIV-a u Africi, bolest za koju kaže da je stvorena da uništi afričku populaciju
Dok je to radio, bio je prekriven svetloplavom maglom, koja je, kako je rekao, „vrtlog svuda oko mene, između mene i istočnog pejzaža.“ Kasnije se našao u onome što je opisao kao podzemlje, ispod planine. . Ovo je interesantno jer je upravo to ono što udaljeni posmatrač Pat Prajs opisuje.
„Sledeće čega se sećao je da je ležao na nekoj vrsti stola. Nestale su mu čizme i pantalone. Prišla mu je grupa humanoidnih stvorenja sive kože, sa veoma velikim glavama, vrlo tankim rukama i vrlo tankim nogama. „
Mnogo ovih informacija dolazi i iz nekoliko intervjua koje je Mutva uradio sa Davidom Ikeom.
Prajs je opisao stanare ovih baza „izgledaju kao Homo Sapiens, osim pluća, srca, krvi i očiju.“
Mutava je želeo da pobegne, ali nije mogao da se kreće i bio je paralizovan,
„Ležao sam tamo kao koza na žrtvenom oltaru.
„Mutva je tada bip podvrgnut nekoj vrsti operacije na njegovom levom bedru, što ga je navelo da vrišti u agoniji. Obilje krvi je teklo iz rane. Zatim, jedno od stvorenja zaglavilo je srebrni objekat, nalik na olovku u desnu nosnu duplju; a onda ga izvukla. „Bol“, kaže on, „bio je van ovog sveta.“
„Međutim, bol se smanjio kada je jedno od stvorenja – koje je bilo veće i više od drugih, i koje je posedovalo autoritet – stavilo svoju ruku na Mutvino čelo. Mutva je mogao“ da oseti „da je stvorenje žensko, uprkos činjenice da ‘ona’ nije imala grudi i druge ženske karakteristike. Pažljivo gledajući Mutvu, projektovala je vizije uništenja u njegov um. Video je gradove uništene poplavama, požarima i drugim prirodnim katastrofama.
Dugo govori o tim iskustvima u svojim intervjuima sa Dejvidom Ikeom.
On dalje opisuje instrument koji se ubacuje u njegov penis, i čim je izvučen, njegova bešika se otvorila i on je teško mokrio. Ušlo je još jedno stvorenje i imalo je ružičastu kožu, plave oči, visoke jagodice i izgledalo je gotovo ljudsko. Stvorenje je zatim pretvorilo Mutvu u „ludu Zulu devojku“ i nastavilo da ima seks sa nom.
Ovo je još jedna zajednička tema među mnogim navodnim vanzemaljskim kontaktima. On je rekao da je tokom ovog susreta upotrebljen uređaj koji je Mutvu učinio „prevelikim“, a nakon muke osećao je ogroman bol.
Važno je napomenuti da su opisani brojni vanzemaljski susreti, kako ono što mi doživljavamo kao „prijateljski“ i „neprijateljski“ kontakt, tako i „neprijateljske procedure“ koje se izvode sa čudnim bićima, ponekad uteše čoveka, a ponekad ne …
Čudno je, u najmanju ruku, ali što se tiče podzemnih vanzemaljskih baza, to je moguće.
Webtribune.rs
