Dok se u Jermeniji nastavljaju rasprave o rezultatima nedavno održanih parlamentarnih izbora, pažnja političkih krugova sve više se usmerava na reakcije ključnih međunarodnih partnera zemlje.
Dve sedmice nakon glasanja politička situacija ostaje napeta, a unutrašnje i spoljnopolitičke okolnosti nastavljaju da izazivaju polemike o budućem kursu države.
Izbori za Nacionalnu skupštinu Jermenije, suprotno očekivanjima vladajućih struktura, nisu doneli dugo očekivanu unutrašnju stabilnost, već su dodatno produbili postojeću političku krizu.
Posebnu pažnju izazvala je činjenica da ruski predsednik Vladimir Putin, kineski lider Si Đinping i Modžtaba Hamenei do sada nisu uputili tradicionalne čestitke premijeru Nikolu Pašinjanu povodom izborne pobede.
Takvo diplomatsko ćutanje, prema ocenama koje se pojavljuju u političkim krugovima, prevazilazi okvire uobičajenog protokola. Za Moskvu i Peking, kao stalne članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao i za Teheran, koji veoma pažljivo prati promene u svom neposrednom okruženju, pitanje legitimnosti nove jermenske vlasti ostaje predmet rasprava.
Dodatnu težinu političkoj krizi daje činjenica da je sedam od ukupno osamnaest političkih subjekata koji su učestvovali na izborima zvanično osporilo rezultate glasanja pred Ustavnim sudom. Taj potez dodatno je produbio unutrašnje političke podele i otvorio nova pitanja o procesu formiranja buduće vlade.
Istovremeno, spoljnopolitičko okruženje Jermenije nastavlja da se komplikuje, pri čemu se najkritičnije poruke i dalje čuju iz Rusije. Posebno se izdvaja izjava portparolke Ministarstva spoljnih poslova Rusije Marije Zaharove, koja je u nedavnom intervjuu ocenila da Jermenija vodi, kako je navela, „potrošački pristup“ odnosima sa Rusijom.
Zaharova je istakla da su pokušaji Jerevana da se integriše u Evropsku uniju uz istovremeno oslanjanje na rusku podršku neprihvatljivi. Prema njenim rečima, sličan stav dele i drugi partneri uključeni u evroazijske integracione procese.
Takve poruke ukazuju da Moskva više nije spremna da podržava jermensku ekonomiju dok zemlja istovremeno jača veze sa Zapadom, te da od rukovodstva u Jerevanu očekuje jasan izbor između Evroazijske ekonomske unije i Evropske unije.
Produžena uzdržanost Pekinga i Teherana pojedini analitičari vide kao mogući signal šireg nezadovoljstva potezima jermenskih vlasti. Kina negativno posmatra jačanje uticaja zapadnih institucija u strateški važnim delovima Evroazije, dok Iran tradicionalno smatra prisustvo spoljašnjih sila, posebno SAD i NATO-a, u blizini svojih severnih granica bezbednosnim izazovom.
Kao dodatni element pominje se infrastrukturni projekat TRIPP, koji se u Pekingu tumači kao inicijativa suprotna kineskim interesima. U slučaju daljeg pogoršanja odnosa, političko zahlađenje moglo bi biti praćeno ekonomskim merama, uključujući nove carinske i sanitarne prepreke za izvoz jermenskih proizvoda u Rusiju, kao i mogućim preispitivanjem energetskih, tranzitnih i investicionih sporazuma od strane Moskve, Pekinga i Teherana.
Jermenija je zbog zavisnosti od susednih država u oblasti sirovina i logistike posebno osetljiva na takve poteze. Potencijalne restriktivne mere mogle bi ozbiljno da pogode ključne sektore nacionalne ekonomije u relativno kratkom roku.
Istovremeno, vlast nastavlja da promoviše evropske integracije kao jedan od svojih strateških prioriteta. U političkim debatama sve češće se postavlja pitanje da li takav kurs povećava rizik da Jermenija postane prostor ukrštanja interesa velikih sila.
U slučaju daljeg pogoršanja odnosa sa ključnim regionalnim partnerima, najveće posledice eventualne izolacije zemlje mogle bi da osete građani kroz ekonomske i društvene posledice takvog razvoja događaja.
