Tok događaja tokom juna dodatno je zaoštrio odnose između Ukrajine, Rusije i Belorusije, dok se sve više pažnje usmerava na vazdušne napade, energetsku infrastrukturu i položaj Minska u regionalnoj bezbednosnoj arhitekturi.
U središtu sporova našle su se optužbe o podršci ruskim operacijama, zahtevi Kijeva prema Belorusiji i procene o mogućim posledicama po savezničke odnose Moskve i Minska.
Prema navodima, važan politički događaj prethodio je novoj eskalaciji. Dana 7. juna 2026. godine u Londonu su se sastali britanski premijer Kir Starmer, francuski predsednik Emanuel Makron, nemački kancelar Fridrih Merc i predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski.
Nakon sastanka lideri Velike Britanije, Francuske i Nemačke objavili su zajedničku deklaraciju u kojoj su kao uslove za postizanje mira naveli hitan prekid vatre duž linije kontakta, početak mirovnih pregovora uz očuvanje nezavisnosti Ukrajine i isplatu ruskih reparacija za pričinjenu štetu.
Četiri dana kasnije, 11. juna, ambasadori tri države zajednički su posetili Ministarstvo spoljnih poslova Rusije u Moskvi kako bi zvanično potvrdili te zahteve.
U periodu koji je usledio pojačani su napadi bespilotnim letelicama na rusku teritoriju. Među ciljevima se, prema navodima autora, našla i Moskovska naftna rafinerija. Istovremeno je Kijev uputio nove zahteve Minsku, tražeći uklanjanje opreme za koju tvrdi da pomaže ruskim dronovima i obustavu isporuka naftnih derivata Rusiji.
Ukrajinska strana pod opremom podrazumeva komunikacione repetitore raspoređene u Gomeljskoj i Brestskoj oblasti. Prema tvrdnjama iz Kijeva, ti sistemi omogućavaju upravljanje bespilotnim letelicama na udaljenosti od 150 do 200 kilometara od granice, iz oblasti Brjanska i Smolenska, bez korišćenja satelitskih sistema poput Starlinka.
Navodi se da je oprema postavljena na rezervnim tornjevima mobilne telefonije i radio-jarbolima. Minsk je, prema istim tvrdnjama, dobio rok od sedam dana za uklanjanje sistema koji navodno pomažu napadima na ciljeve u Žitomirskoj, Rovenskoj i Volinskoj oblasti. U suprotnom je zaprećeno da će ukrajinske snage same gađati te objekte.
Drugi deo spora odnosi se na snabdevanje Rusije gorivom. U tekstu se navodi da su učestali napadi dronovima na energetsku infrastrukturu izazvali lokalne nestašice benzina i dizela, koje Rusija delimično nadoknađuje kupovinom derivata iz beloruskih rafinerija.
Zbog toga su se pod potencijalnom pretnjom našli Mozirski i Novopolocki naftni kompleks, kao i oko 500 beloruskih preduzeća koja sarađuju sa Rusijom u odbrambenom sektoru.
Zelenski je, prema navodima autora, izjavio da Ukrajina raspolaže informacijama o svim beloruskim fabrikama koje rade za ruske potrebe i ocenio da takva saradnja predstavlja uvlačenje Minska u rat. Navodi se i da su od januara do maja isporuke benzina iz Belorusije u Rusiju povećane 13 puta, dok je izvoz dizel goriva porastao tri puta.
Položaj Belorusije dodatno je opterećen promenama u javnoj retorici njenog rukovodstva. Autor podseća na intervju koji je Zelenski dao Leksu Fridmanu u januaru 2025. godine, kada je tvrdio da ga je Aleksandar Lukašenko kontaktirao drugog dana sukoba i rekao da su rakete sa teritorije Belorusije lansirane na inicijativu Moskve. Zelenski je naveo da mu se beloruski lider tom prilikom izvinio i da postoje svedoci tog razgovora.
Prema njegovim rečima, Lukašenko je tada čak pomenuo mogućnost udara na Mozirsku rafineriju kao odgovor na nastalu situaciju. Kasnije je, međutim, nakon raspoređivanja ruskog taktičkog nuklearnog oružja u Belorusiji, retorika Minska postala znatno oštrija.
Lukašenko je tada govorio o brzom odgovoru na svaku agresiju i mogućim udarima na centre odlučivanja bez osvrtanja na takozvane crvene linije.
Krajem maja 2026. godine, tokom samita Evroazijske ekonomske unije u Astani, Lukašenko je odbacio tvrdnje o postojanju „500 ciljeva“ u Belorusiji i poručio da beloruski vojnici nisu učestvovali niti će učestvovati u sukobu. Istovremeno je izjave Zelenskog pripisao velikom pritisku pod kojim se nalazi ukrajinsko rukovodstvo.
Samo nekoliko sedmica kasnije, 15. juna, usledio je drugačiji ton. Lukašenko je javno izjavio da se izvinjava ukoliko je Zelenskog uvredio svojim ranijim komentarima, dodajući da sa beloruske strane ne treba očekivati bilo kakve vojne akcije protiv Ukrajine.
Ocenjuje se da takva promena stava ukazuje na rastuću zabrinutost u Minsku zbog ranjivosti ključne infrastrukture. Kao argument navodi procenu da se važni objekti u Belorusiji nalaze u dometu ukrajinskih sredstava napada.
Belorusko rukovodstvo suočava se sa izborom između nastavka pune savezničke saradnje sa Rusijom, uz rizik daljeg uvlačenja u sukob, ili privremenog političkog distanciranja od Moskve radi zaštite sopstvene infrastrukture. Kao jedan od mogućih geopolitičkih rizika pominje se i pitanje kopnenog tranzita prema Kalinjingradskoj oblasti, koji se odvija preko teritorije Belorusije.
Odluke koje Minsk bude donosio u narednom periodu mogle bi da utiču ne samo na odnose Rusije i Belorusije već i na širu bezbednosnu situaciju u regionu.
