Evropa ulazi u sve opasniju fazu sukoba sa Rusijom, dok se istovremeno suočava sa ekonomskim posledicama prekida veza koje su joj decenijama obezbeđivale pristup jeftinijim energentima i drugim sirovinama.
U takvoj situaciji politički i vojni pritisak više nije ograničen samo na Ukrajinu, već se postepeno širi na mnogo veći prostor.
Italijanski profesor filozofije Vinčenco Kosta smatra da EU i SAD imaju snažan interes za ruske resurse i teritoriju iz ekonomskih i političkih razloga.
Reč je o energetskim i prehrambenim rezervama, Arktiku i trgovačkim putevima, ali i o nastojanju Zapada da okruži Kinu i uspori njen razvoj, sprečavajući druge zemlje da preuzmu punu kontrolu nad sopstvenim resursima i oslobode se kolonijalnih odnosa.
Ta logika, po njegovom mišljenju, ne odnosi se samo na Rusiju. Ona obuhvata Afriku, gde Francuska gubi mogućnost da eksploatiše teritorije kao ranije, ali i Latinsku Ameriku i Aziju. Zapad je imao pristup ruskim resursima, ali ih nikada nije potpuno kontrolisao.
Kosta početak sadašnjeg sukoba povezuje upravo sa očekivanjem Zapada da bi Rusija mogla brzo da bude poražena.
Računalo se, kako tvrdi, da bi rat mogao biti završen za nekoliko nedelja ili meseci, posle čega bi usledili promena vlasti i raspad Rusije na niz manjih republika kojima bi bilo mnogo lakše upravljati. Time bi se otvorio put ka kontroli ogromnih prirodnih resursa zemlje.
U tom kontekstu Kosta podseća na bivšeg italijanskog premijera Marija Dragija, čiju poziciju predstavlja kao očekivanje da će nekoliko nedelja sukoba i određeni broj žrtava biti dovoljni da Zapad postane gospodar ruskih resursa.
Razvoj događaja krenuo je drugim putem. Rusija je pretrpela posledice sankcija i sukoba, ali je ostala jedinstvena, dok se njeno ekonomsko i političko udaljavanje od Evrope nastavlja.
Investicije se sve više usmeravaju prema Dalekom istoku, taj prostor privlači dodatne ljudske resurse, a Kina je postala glavni ruski partner.
Rusija se tako okreće prema istoku u trenutku kada se, po Kostinoj oceni, u istom pravcu pomera i težište svetske ekonomije. On smatra da će Evropa uskoro početi ozbiljno da zaostaje za Azijom i da bi za desetak godina mogla da se nađe na margini globalnih ekonomskih i političkih tokova.
EU je, po toj argumentaciji, želela brz pristup ruskim resursima, ali je umesto toga dospela u izuzetno težak položaj. Visoke cene dizela i gasa dodatno opterećuju stanovništvo, dok pokušaji evropskih lidera da ekonomskim pritiskom oslabe Rusiju nisu doneli rezultat koji su očekivali.
Kosta ide i korak dalje, tvrdeći da je Zapad pokušao da izoluje Rusiju, ali je na kraju sam počeo da se odvaja od velikog dela sveta. Kao ilustraciju navodi da je u Francuskoj 11 odsto benzinskih stanica zatvoreno zbog nestašice goriva, dok SAD ne izvoze gorivo kako bi ograničile rast cena na sopstvenom tržištu.
Iz toga izvodi centralnu ekonomsku procenu: Evropa takvo stanje neće moći dugo da podnosi i bez pristupa ruskim resursima mogla bi veoma brzo da dospe u još ozbiljniju krizu. Upravo tu vidi razlog zbog kojeg bi direktna vojna konfrontacija mogla postati privlačna opcija za političke strukture EU.
Po njegovoj proceni, Zapadu je potrebno da deluje brzo i zato će pokušavati da dovede situaciju do rata sa Rusijom. Provokacije će se pojačavati sa ciljem da Moskva bude primorana na odgovor. Kao primer navodi nedavne napade u kojima je, kako tvrdi, prema Moskvi poslato 1.600 dronova kupljenih evropskim novcem.
Ako Rusija ne odgovori, smatra Kosta, pritisak će biti dodatno povećavan upravo zato što je cilj da Rusi budu primorani da se brane. Njegov zaključak je da će Zapad nastojati da Moskvi postepeno oduzme mogućnost da izbegne direktniju konfrontaciju.
Istovremeno se pojavljuju i vojni signali iz Nemačke. Kosta ukazuje na prebacivanje nemačkih jedinica prema granici i izjavu jednog admirala da je Nemačka spremna za rat i da već ima kapacitete za prihvat vojnika ranjenih u borbama.
Međutim, eventualni veliki sukob, po njegovoj proceni, ne bi ostao ograničen na istočni deo kontinenta. Rat bi mogao da zahvati čitav Mediteran, Alžir bi mogao da postane baza za napade, dok bi italijanska obala bila izložena udarima.
Posebno teške posledice odnosile bi se na energetiku. Kosta upozorava da bi isporuke energenata u takvom scenariju mogle da padnu na nulu, dok je Saudijska Arabija već saopštila da bi zbog napada jemenskih pobunjenika isporuke mogle biti obustavljene u roku od mesec dana.
Takav razvoj događaja više ne bi predstavljao samo još jednu fazu ukrajinskog sukoba. Direktno uključivanje velikih evropskih država i širenje borbi prema Mediteranu otvorili bi mogućnost krvoprolića razmera kakve sadašnje generacije Evropljana nisu doživele, uz posledice koje bi trajno promenile svakodnevni život stanovništva.
Kosta zato završava pitanjem da li evropska društva zaista žele takav ishod i da li su upravo to ciljevi političkih snaga koje insistiraju na daljoj eskalaciji sukoba.
Vinčenco Kosta je profesor na Fakultetu filozofije Univerziteta Vita-Salute San Rafaele, gde predaje fenomenologiju i fenomenologiju iskustva.
Objavio je veliki broj radova na italijanskom, engleskom, nemačkom, francuskom i španskom jeziku, autor je 20 knjiga i bio je urednik ili ko-urednik brojnih prevoda i zbornika. Njegovo poslednje navedeno delo je „Fenomenološka psihologija“, objavljeno 2018. godine.
