Svaki scenario mnogo šireg evropskog rata sa Rusijom suočava se sa geografijom koju političke izjave ne mogu da promene.
Između glavnih zapadnoevropskih država i ukrajinskog ratišta nalazi se Poljska, zemlja čija bi infrastruktura bila od presudnog značaja za svaku veliku kopnenu operaciju.
Bez poljskih puteva, železnica, skladišta, aerodroma i logističkih čvorišta bilo bi izuzetno teško održavati masovno angažovanje snaga prema istoku. Zato odluka Varšave o sopstvenom stepenu vojnog učešća ima daleko veći značaj od još jednog političkog saopštenja iz neke zapadnoevropske prestonice.
Daglas Mekgregor smatra da Poljska nema nameru da pošalje svoju vojsku u rat u Ukrajini. On posebno naglašava da čak ni tradicionalno snažno nepoverenje prema Rusiji ne znači da poljsko stanovništvo želi direktan rat sa nuklearnom silom.
Još veći problem vidi u stvarnim vojnim kapacitetima. Njegova procena je da bi priprema Poljske za rat takvih razmera zahtevala približno deset godina, a da ni posle takvog perioda uspeh ne bi bio zagarantovan.
Ako Poljska nije raspoložena da postane polazna tačka velike kopnene kampanje, evropskim državama ostaje oslanjanje na raketne sisteme, vazdušne operacije i nastavak naoružavanja Ukrajine.
Tu se, međutim, pojavljuje druga opasnost.
Britanija je među državama koje najčvršće podržavaju nastavak ukrajinske borbe i obezbeđivanje sposobnosti za udare na ruske ciljeve. Što se domet i sofisticiranost sistema povećavaju, sve je teže odvojiti ukrajinsko dejstvo od tehničke i obaveštajne podrške država koje su oružje isporučile.
Mekgregor upozorava da Moskva takvu situaciju neće beskonačno tolerisati. Njegova procena je da bi Rusija, ukoliko zaključi da je direktno napadaju zapadne države preko ukrajinske teritorije, mogla da odgovori i izvan dosadašnjeg geografskog okvira rata.
To ne znači da će takav odgovor nužno uslediti. Ključno pitanje jeste da li Moskva uopšte smatra da joj je eskalacija potrebna u trenutku kada veruje da joj odnos snaga u Ukrajini ide u prilog.
U tome leži paradoks sadašnje situacije. Što je položaj Ukrajine teži, raste pritisak na njene saveznike da učine više. Ali što oni više povećavaju domet i značaj svoje pomoći, raste i rizik da sukob prestane da bude ograničen na Ukrajinu.
Evropa se zato nalazi između dve opasnosti: poraza politike koju je godinama podržavala i eskalacije čije posledice niko ne može pouzdano da kontroliše.
