Piše: Miroslav Lazanski
Rusija više nema moralnog osnova da, posle najnovijih raketnih napada SAD, Francuske i Velike Britanije na Siriju, zadržava prodaju PVO sistema S-300 Damasku. Koji je inače te sisteme platio Rusiji pre više godina – unapred. Po rečima ministra spoljnih poslova Rusije Sergeja Lavrova, Moskva je zapadnim partnerima, pre skoro deset godina, obećala da S-300 neće biti isporučen Siriji.
Verovatno je to obećanje, pre svega, dato Izraelu sa kojim Rusija ima specijalne odnose, no interesantno je da Moskva zapadne zemlje i dalje naziva partnerima, dok te zemlje bombarduju ruskog saveznika, uvode ekonomske i političke sankcije Rusiji, pokušavaju da na sve načine uruše rusku ekonomiju, produkuju špijunske afere protiv Moskve i satanizuju Vladimira Putina.
[adsenseyu1]
Razumem jezik diplomatije, ali i pored svega te su zemlje ruski „partneri“? Baš kao što su neke zemlje Zapada i dalje naši prijatelji, iako su nam uzeli 15 odsto teritorije, nastupaju protiv Srbije u svetskim organizacijama kada god je reč o zaštiti naših državnih i nacionalnih interesa, ljute se na nas što sve to ne shvatamo, prihvatamo i pozdravljamo.
Možda je trenutak za redefinisanje pojmova „partneri“, „prijatelji“ i „neprijatelji“ barem među državama. Zapravo, ako je za muško-ženske odnose „partnerstvo“ postalo viševektorsko, odnosno višekanalno, zašto taj princip ne bi vredeo i za odnose između država. Živimo u modernim vremenima, jesmo partneri, ali tvog ću partnera i saveznika malo da izbombardujem, naravno uz tvoju prethodnu saglasnost šta sve mogu da gađam, a da ne pređem crvene linije.
Da bismo nas dvoje i dalje ostali partneri. To što će tvoj „partner“ tiho patiti i misliti da posle svega tvojom voljom nije više tvoj partner, već samo klijent, ništa ne menja na stvari, jer ako se imalo javno pobuni – neće više biti ni klijent. Mogu da promenim klijenta time što ću ga dovesti na vlast.
Bombardovanje Sirije trebalo bi da nas konačno osvesti da mi nismo politički ni vojni partneri sa velikim silama, odnosno da možemo biti samo ekonomski partneri i da prestanemo da se zanosimo oko toga. Rusija nikada neće ući u rat protiv SAD zbog Srbije, ili zbog Kosova, jer konačno ni Srbija neće u rat zbog Kosova. Ovo oko raspoloženja javnosti za Kosovo pokazuju neke najnovije naručene ankete, sa suptilno prilagođenim sugestivnim pitanjima u cilju „omekšavanja terena“. Dakle, laka konjica u cilju izviđanja već je krenula…
Raspravljati sada koliko su raketa Sirijci oborili, da li su Rusi upotrebili elektronski sistem za ometanje tipa „krasuha“, ili nisu, da li su dve krstareće rakete, koje nisu eksplodirale, već prebačene u Moskvu, sve je to, na neki način, već prošlost.
Ameri su lansirali stare i nove krstareće projektile, stare „tomahavke“ i nove tipa JASSM AGM-158 i AGM-158 B JASSM ER, Francuzi krstareće rakete „skalp EG“, što je inače francuska verzija britanskog projektila „storm šedou“, što sve zajedno proizvode, Italija, Francuska i Velika Britanija. Većina američkih krstarećih raketa ispaljena je sa ratnih brodova u Crvenom moru i iz područja Persijskog zaliva, što bi značilo da su nekim ciljevima u Siriji došle iza leđa.
Što opet nije posebno bitno za odbranu, jer radarski sistemi odbrane trebalo bi da deluju kružno, da pokrivaju sve pravce eventualnog udara. Osim toga, Rusi tvrde da su dva njihova „avaksa“ bila neprekidno u vazduhu. Vojni efekti bombardovanja su mali, ali moralno-političke posledice mogle bi da budu velike.
Posebno je pitanje kako bi Rusi reagovali da je neka raketa pogodila ruske baze Tartus i Hmejmim? Pošto Rusi u tim bazama imaju samo jednu bateriju sistema S-300, pomorska baza Tartus, i jednu bateriju sistema S-400, vazduhoplovna baza Hmejmim. Naravno, tu su i sistemi „buk M-2“ i „pancir“. Inače, baterija, to su četiri vozila sa po četiri rakete u jednom rafalu. Nedovoljno za odbranu od masovnog avio-raketnog udara „partnera“.
Da li bi u tom slučaju sukob eskalirao u ruski udar po britanskim bazama na Kipru, pokušaj potapanja protivničkih podmornica u Sredozemlju, ili udar po NATO snagama na Baltiku? Što su, zapravo, i najbliži i najrentabilniji NATO ciljevi, ako se sukob nastoji još da održi na režimu stepenovane kontrole i kontrolisane eskalacije. Šta bi u tom slučaju uradio NATO i Ameri? Masovni vazdušno-raketni udari po ruskim bazama na Krimu?
Moskva onda uzvraća i udara po američkim antiraketnim bazama u Poljskoj i u Rumuniji. To još nije teritorija SAD, to još nije upotreba nuklearnog oružja, sve još može da bude samo konvencionalno, ali sve je to blizu da se otme svakoj političkoj kontroli. Pošto generali mogu da dođu u situaciju da samostalno proširuju rat, jer vremena za političku procenu više nema. Armagedon je tu, a „partneri” glume partnere…
(Politika.rs)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
