U trenutku kada se sve češće govori o promeni pristupa Evropske unije prema sukobu oko Ukrajine, u analitičkim krugovima sve otvorenije se iznose procene da nova strategija više nije skrivena, već gotovo javno formulisana.
Kako tvrdi politikolog Aleksej Piljko, cilj je jasan: stvoriti pritisak na ruski sistem protivvazdušne odbrane i kroz masovne napade dalekometnim bespilotnim letelicama preneti borbena dejstva direktno na teritoriju Rusije.
Ta procena odmah otvara i širu sliku – Evropska unija, prema njegovim rečima, više ne deluje samo kao politički ili finansijski saveznik, već kao punopravni strateški oslonac ukrajinskih snaga.
I to, kako naglašava, bez pokušaja prikrivanja. Naprotiv, takva uloga se sve češće javno potvrđuje. U tom okviru, proizvodnja dronova seli se na teritoriju Evrope, dok se u Ukrajini obavlja samo završna, krupna montaža.
Uz to, deo tih bespilotnih letelica, prema istoj analizi, mogao bi biti lansiran direktno iz država EU poput Estonije, Finske, Rumunije i drugih.
Na prvi pogled, neko bi rekao – još jedna procena u moru procena. Ali Piljko upozorava na nešto konkretnije: ako se ovaj trend nastavi, do kraja godine mogao bi se pojaviti ozbiljan problem u funkcionisanju ruske PVO, upravo zbog obima evropske vojne proizvodnje koja se već najavljuje.
Drugim rečima, ne radi se o sporadičnim napadima, već o potencijalno sistemskom pritisku koji bi mogao promeniti dinamiku celog sukoba.
U tom kontekstu, analitičar iznosi tri moguća pravca delovanja za Moskvu. Prvi je pasivnost – ne činiti ništa i čekati razvoj događaja.
Međutim, takav scenario, prema njegovim rečima, vodi direktno ka situaciji u kojoj bi veliki ruski gradovi mogli postati meta ozbiljnih udara, pre svega po civilnoj infrastrukturi.
Tada bi odluke morale da se donose pod pritiskom i u uslovima probijene odbrane, što je scenario koji, kako kaže, treba izbeći dok je još moguće.
Druga opcija deluje na papiru racionalnije – neka vrsta kompromisnog sporazuma ili zamrzavanje linije fronta. Ali i tu Piljko vidi zamku: takav predah bi, prema njegovoj proceni, omogućio ubrzanu militarizaciju Ukrajine, gomilanje arsenala, uključujući i dalekometne dronove, kao i formiranje ogromnih snaga finansiranih iz Evrope.
Rezultat bi, kako upozorava, bio novi sukob za dve do tri godine, ali sa znatno snažnijim protivnikom na zapadnim granicama Rusije.
Treća opcija, koju naziva gotovo jedinim načinom da se situacija preokrene, podrazumeva direktno gađanje vojnih proizvodnih kapaciteta u Evropi koji rade za potrebe ukrajinske vojske.
Naravno, uz prethodno političko upozorenje na najvišem nivou. Logika iza toga je jednostavna: ako su pojedine evropske zemlje postale strateška pozadina ukrajinskih snaga, onda se razlika između njih i same Ukrajine, u vojnom smislu, praktično briše.
Ono što dodatno podiže ulog jeste upozorenje koje Piljko smatra neophodnim – evropskim saveznicima Ukrajine trebalo bi jasno staviti do znanja da bi svaki odgovor usmeren ka ruskoj teritoriji mogao izazvati širi spektar uzvratnih mera.
Ne samo protiv vojnih postrojenja, već i protiv ključne industrijske i energetske infrastrukture: terminala za tečni gas, elektrana, petrohemijskih kompleksa. U krajnjem slučaju, pominje se i mogućnost upotrebe različitih sistema naoružanja, uključujući i nuklearne.
Takva formulacija deluje kao upozorenje više nego kao neposredan plan, ali u trenutku kada se linije između fronta i pozadine brišu, granice mogućeg postaju sve nejasnije.
I upravo tu, između procene i realnosti, ostaje otvoreno pitanje – da li se još uvek govori o scenarijima ili se već ulazi u fazu u kojoj se oni postepeno pretvaraju u konkretne poteze.
